Приказ књиге „Подсетник за велику децу“

Даме и Господо,
Браћо и сестре,

Ја сам данас дошао да у најкраћим цртама прикажем књигу "Подсетник за велику децу" коју је написала Марија Богдан. Данас први пут срећем Марију лично иако сам се делимично упознао са њом преко њене књиге коју сам добио поштом пре неколико недеља а прочитао сам пре два дана и њену биографију на црквеном сајту. Дакле, срели смо се први пут данас у Цркви. И заиста и нема ни лепшег ни бољег места где људи треба да се састају и упознају.

Овде у овој сали Дома Св. Владике Николаја и ви и ја сретамо се данас и са Маријом и са њеном књигом. Марија је написала 10 дивних прича тако када их прочитамо "да не заборавимо шта је то битно у животу". Кад будете читали приче и сами ћете закључити да су дивне јер су писане срцем и од особе која се, као и многе друге, идући "трбухом за крухом" нашла у овој земљи мислећи да ће овде живети и радити без икаквих проблема. Међутим није било баш тако како је замишљала али је ипак са вером у Бога и саму себе успела да се снађе и осети срећном и задовољном онолико колико се сваки верник осети срећним кад зна да га Бог чува и прати.

Ја бих ову књигу још назвао и приче из туђине. Није лако упутити се из Отаџбине у непознату земљу са жељом де се остваре некакви наши идеали мислећи да ће све тако лако ићи. Ма где човек био и боравио и ма шта радио увек ће бити потребно да савлада многе препреке да би постигао, колико толико, неки свој циљ.

Приче су настајале кроз Маријино размишљање овде у Енглеској а највише у граду Дарбију где писац живи и ради. Писане на различите теме онако како је и када писац осетио потребу да запише и изрази тренутна осећања своје душе и свога срца. Приче нису неке дубоке психолошке или теолошке теме него разумљиво доступна казивања, написана лепим реченицама, онога што њена душа и њено срце осећају. Кад она пише о данима, тренуцима и догађајима који могу помоћи или упропастити она ипак увек мисли не само на те моменте него и на вечност која треба да буде стварни циљ нашег рада и живљења и у којој све остаје записано и запамћено. Она носи у себи, као и сваки прави хршћанин, лик Христов и труди се да живи по Његовој науци са сигурношћу да само са Њим може све препреке пребродити. Имајући ово у виду онда и није чудо да њу овај живот на западу није одвео на духовну стрампутицу већ напротив још више је учврстио њену веру у Бога и Његову помоћ. Другим речима није је засенило шаренило савременог западног света и живота.

Она зна па хоће и нас да поучи да ма где били и ма шта радили да би се осећали срећним и задовољним морамо се прво уздати у Бога а после и у људе. Да би успели значи да морамо поштовати и Бога и ближњега. Тако у причи "О пријатељству" она сматра да "Пријатељство би се могло узети као база Хришћанству, волети и радовати се другима".

У причи "Слобода" она говори о слободи са разних аспеката али даје један теолошки закључак шта је права слобода па каже: "Чак и највећи грешник кад се каје од срца добија ту истинску слободу која је највреднија на свету, и која отвара пут за све остале слободе". Чини ми се да је овом реченицом она нагласила, како се и у теологији учи, да је једина права слобода слобода од греха.

У причи "Земља и небо" она као да хоће да каже да се и на земљи може живети небески нагласивши да свуда има добрих људи и добрих душа. Инспирацију за ову причу је добила када јој је њена мајка умрла а она била овде у туђини где јој једна попадија замењује мајку па у причи каже: "Та душа ми не даде само капут, већ и рукавице, чарапе, капу, сву одећу и не питаше ме када ћу јој вратити, већ ме мило загрли и пољуби". Ова реченица нас одмах наводи на Христове речи "Све што учинисте једном од најмањих мени учинисте."

Причом „ Исус Христос" писац нас саветује да никада не паднемо у очајање само треба да верујемо и да се надамо па каже: "Колико год изгледало да је Божија правда спора и да Господња ствар наизглед губи битку, после одређеног времена Господ својом моћном руком, све преокреће у корист својих малих следбеника".

Причом "Размишљање" писац нас упозорава како ће нас често шаренило овога света преварити не знајући да живимо у илузији па ће нам требати доста времена да би дошли к себи.

Кад читамо причу „Спознаја Живог Бога" доћи ћемо до закључка према оној народној пословици: "Без Бога ни преко прага".

У причи "Греси" писац нас упозорава да грех човека "једе, прогања, мучи, уништава и тело и душу" али нас упућује и на лек против греха речима: "Мили човече, позови Гопода у помоћ, Он те је створио. Он те надалеко највише љуби".

Њена прича "Љубав" је и песма и проза. Боље речено песма у прози. У овој причи она каже, кад говори о љубави да је љубав "и милост Божја и осећање људи".

Причом "Божји инструменти" поучава нас да "сваки дан има своје добро и своје зло" и зато је потребно да знамо да сваким даном Бог управља и зато треба да будемо уз Бога.

Последња прича "Моја мајка" је велики излив љубави писца Марије и њене сестре Бранке према мајци која је, не само за њих, већ и за све нас права светиња. До овога сазнања најпотпуније долазимо када нас родитељ напусти и оде у онај свет па нам тај губитак може надокнадити једино вера у Бога.

И на крају остаје ми само да честитам писцу на овим причама и овој малој али садржајној књизи и да јој сви пожелимо да и даље пише и својим писањем буди оне који су се верски успавали а да и даље буде пример младима који у овом савременом, материјалистичком и потрошачком друштву, стављајући најчешће материјално испред духовног, заборављају, или никада нису ни чули како нас је Христос учио: "Без мене не можете ништа чинити".

Честитајмо Марији и обогатимо своју библиотеку још једном дивном и садржајном књигом а мени дозволите да прочитам њену песму "ЉУБАВ".

"Љубав је милост Божја и осећање људи,
Љубав се не свађа, љубав се не буса.
Љубав је мирна и лака,
Цео свет може да обасја.

Љубав јесте дете, породица и дом.
Ко то гледа са љубављу у животу мом?

Има људи , родбине и странаца тих,
Љубав сија и из њих.

Љубав долази са свих страна и крвоток наш испуњава.
С десна и лева, истока и запада,
Са свих страна овог света.

Љубав прашта дела несташна,
Љубав гледа и не трепће, чак и кад не зна где ће.
Љубав душе моје јесте , кад он долази и загрљај ми да,
Када се дом у песми весели, а деца трче ту.
Љубав јесте песма среће,
Од Бога дата за њега и њу.

Бог је љубав вечна,
Љубав изнад свега живог.
Зна Господ срце моје и остварује што се снило.
Љубав јесте у крошњи лишћа, пољане цветне, и пашњаци живи.
О љубави моја мила, трчи ка мени и молим те не одоцни."

Хвала вам.

о. Милун С. Костић,
на Цвети 2015. у Лондону