И ове године је Црквена школа Св. Сава, у сарадњи са пријатељима школе у Србији и Енглеској, припремила едукативни текст за наше парохијане. После археолошких локалитета у Србији и наших најзначајнијих манастира и цркава од Трста до Свете Горе, ове године су тема национални паркови на простору бивше Југославије. Дипломирани инжењер шумарства, Владимир Лазић и Ваљева, је припремио занимљив текст са лепим фотографијама о најзначајнијим националним парковима у земљама бивше Југославије. Владимир је сва та места лично обишао и препешачио, и као врстан фотограф забележио њигову лепоту. Осим овог општет текста, Владимир је написао и неколико детаљних докумената о појединачним националним парковима (нпр. Тара, Увац) а у припреми је још неколико. Постављаћемо све ове текстове на следећој страници. Надамо се да ће наши парохијани и пријатељи школе посетити ова места са својом децом и уживати у лепотама наших крајева, који се свакако морају сачувати за будуће генерације. 

После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.