Потпуно неоправдано помињање Српске Православне Цркве у Резолуцији Европског парламента о спољном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање, засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће за нас.

Стављање Српске Православне Цркве у улогу узрочника „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице“, потпуно је супротно чињеницама и залагању Цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо.

Црква се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима, без обзира на то како се моле и ком народу припадају.

Квалификовање Српске Православне Цркве у односној Резолуцији, супротно овим необоривим и опште познатим чињеницама, даje нетачну слику и резултате који нису у складу са циљевима због којих је основана и постоји Европска унија, судећи бар по њеним прокламованим начелима и званичним документима, а то су мир, правда и слобода за све.

Дужни смо да појаснимо и заиста зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности, за које се Српска Црква залаже на исти начин како то заиста чини и Руска Православна Црква, као и све остале помесне Православне Цркве без изузетка, али, ни најмање различито, и Католичка Црква, као и неке Цркве Реформације. О томе сведочи, на пример, заједничка изјава папе Фрање и патријарха Кирила дата на Куби, као и низ изјава које је папа Фрања, као и његови претходници, дао заједно са патријархом Вартоломејем, којима и католици и православни заједно реафирмишу породицу као природно средиште живота човека и друштва. Слична начела о браку налазимо и у исламу, као, наравно, и у јудаизму.

За Српску Православну Цркву ово су елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се не могу мењати у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Црква, како у свом бићу тако и у својој друштвеној делатности, није по себи ни конзервативна ни либерална. Она не чува ни стари систем вредности зато што је стар нити убрзано хрли да прихвати нови приступ човеку и окружењу у којем он живи, и то зато што је нов. Насупрот томе, својим јеванђелским и христоцентричним системом вредности Црква је, независно од времена и простора, увек савремена. То значи, да она у сваком времену припада вечности и свом времену, увек сведочећи неповредивост достојанства човека као иконе Божије, и труди се да учествује у свему ономе што је добро, истинско, честито и непролазно, заснивајући то на непролазности речи њене Главе и Утемељитеља, Христа Спаситеља.

О сукобу у Украјини Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио 6. марта 2022. године током вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару:

Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице.

Духовна Заједница Светог Алимпија Столпника при цркви Светог Саве у Лондону, која већ скоро 30 година помаже разне активности у оквиру наше заједнице и скупља помоћ за различите добротворне акције, је у фебруару организовала продају домаћих колача у Дому Владике Николаја. Половина од прикупљених £2,050, отишла је за помоћ Народним кухињама на Косову и Метохији, а друга половина ће у току марта бити уручена манастиру Св. Петке Изворске код Параћина и њиховом дому за бригу о лицима ометеним у развоју. ОВДЕ преносимо недавно објављену вест на сајту Народне кухиње Косова и Метохије, једне од добротворних и милосрдних организација која помаже угрожени народ у нашој јужној покрајини. 

Сви парохијани који би желели да сазнају више о Духовној Заједници и да помогну њен рад, могу да се обрате свештенству цркве Св. Сава у Лондону.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења.