Тамо где је благо ваше тамо је и срце вашe

Слика света у коме боравимо у пракси значи отимање о власт, првенство и право, како партија тако и сталежа. У таквој слици увек је актуелно питање где да нађемо место ми који верујемо у Бога и своју наду полажемо у Његове речи: "Ко хоће између Вас да буде први, нека Вам буде слуга."

Када би се неко од нас смртних подигао до висине Божије видео би колико смo ми људи смешни и жалосни. Смешни смо зато што сувише полажемо у нашу мудрост и богатство, а жалосни смо кад очајавамо због сиромаштва и неправде. Мислим да смо најсмешнији у сталној борби око земље, власти и новца. Брат гура брата и каже: "Ово је моје". Каин убија Авеља пун лажне вере да ће без њега бити срећнији. Млађи потискује старијега, али се и старији бране и боре за своја права. Садашњост брише прошлост, али се и будућност ужурбано тиска у садашњост. Један за другим ишчезавају господари света, а земља, престоли и новац остају. Таман весели човек напише тапију на неки посед, долазе нови људи и име на тапији брзо се преправи. "Чије није било, чије'л бити неће?"

Слушајући као свештеник глас својих парохијана дошао сам до закључка да се огромна већина слаже у чежњи за добром, за правдом, за миром. Иста већина би била задовољна са елементарним (кућа, храна, одећа, породица, ауто...), али када се почне набрајати оно "елементарно" тешко је стати. Једно је сигурно, увек је то више од онога колико се може. У овој тачки смо дошли до срца проблема: човек је читав живот разапет између жеља и могућности. Има ли решења?

Савремени политичари су у име државе упали у замку лажних обећања: "Гласајте за нас и ми ћемо Вас спасити, ми ћемо Вам обезбедити благостање". Једни избори, други, трећи и ништа, само горе. Они који су узели улогу Месије, Спаситеља очигледно то нису. Просечан човек стално пред собом има једно питање: Како изаћи из суморне стварности?

Гледајући очима Цркве на нашег човека од лекара до нерадника, крштеног у име Оца и Сина и Светога Духа, закључујем да већина не зна ШТА ЈЕ ЦРКВА? На ово рекло би се просто питање, већина ће рећи да је то грађевина (храм), где тај човек уђе 2-3 пута годишње и то послом. Да освешта колач за славу или да упали свећу (сањао је некога, неко му је болестан...), да узме бадњак или богојављенску водицу и слично. На другој страни смо сведоци велике отуђености нашег човека од доласка у Цркву на Свету службу, учешћа у Светој Литургији и причешћивања. За то се нема времена, а ни разлога, нећемо да претерујемо, а и кад видим ко иде у Цркву мука ми је. Оправдање се увек нађе.

Наш човек је побожан, има изразе побожности, али није црквен. Не допушта наш човек да га Црква учи, јер то сматра ''поповањем'', а Црква нас најбоље учи када чујемо Реч Божију у току Св. Литургије. На тој Служби је могуће, како би рекли млади, ''допунити батерије'', јер ако верујемо у Бога тада знамо да нас у животу одржава енергија Божија и зато је треба увек обнављати и допуњавати личним учешћем у Цркви као Телу Христовом, како каже Апостол Павле. То је снага Цркве, сакривена у Тајни, а види се и осећа нашом вером. Вера тако постаје темељ свега онога чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Таквом вером видимо да је Црква Света Литургија. У њој су заједно живи и мртви, она има моћ да сједини прошлост и садашњост и да нам уведе будућност као предукус вечнога живота. Ово својеврсно сећање на будућност нам открива Љубав као темељ света, као дисање и учешће у истинском животу. На овом месту имамо реалну шансу да разумемо сва наша страдања, наше туге и сиромаштво, зато што се само ту чује јасан глас Христов: "Не бојте се ја сам победио свет. Узмите мој јарам и моје бреме, јер је мој јарам благ и бреме је моје лако".

За онога ко не открије Свету Литургију остаје сакривен смисао људског живота. Тражећи смисао на другој страни, лагаћемо себе да ће нас у животу одржати новац, политичка моћ, лепота и разни други лажни богови, који се намећу на савременој пијаци живота.

Бог нам је подарио живот, а уз живот ум и срце. Негде у центру бића почива наше неприкосновено право, СЛОБОДА да изаберемо свога бога, да изаберемо шта ћемо или кога ћемо волети највише на свету. Од нашег избора зависи и наша вера, јер по дефиницији човек верује ономе кога воли и обрнуто, воли онога коме верује. Искуство и предање Цркве Христове сведоче да су речи ВЕРА, ЉУБАВ И СЛОБОДА толико повезане да се може рећи да су истозначне. Ако је све ово тачно, колико ћемо још имати времена, а и права да се правдамо да није имао ко да нас научи. Драги моји парохијани, не бих волео да у овим речима видите досадно "поповање" већ најискренију жељу и молбу, позив на лични преображај, промену на боље. Верујем и знам да је Црква сачувала потенцијал који јој је Христос обећао, а то је сила Духа Светога. Како то искористити?

Деца много лакше од одраслих улазе у Цркву, она искрено осећају Дух побожности и зато смо сви позвани да се вратимо и будемо као деца. Стога је прва дужност родитеља и васпитача да пусте децу да долазе Богу, да долазе у Цркву на Свету службу, да се причешћују. То практично значи да и Ви као родитељи дођете са њима. Одмах док су још мали са 2-3 године чуће у Цркви Реч Божију, упознаће Бога, Он ће постати Ваш и њихов помоћник и заштитник. Од "више силе" постаће једна конкретна личност, Онај кога волите и коме верујете. Ту у Цркви се открива смисао нашег живота, отварају се видици. Ту се на прави начин успоставља благословена равнотежа између жеља и могућности. Из овога сусрета са Богом, Ви добијате истински аршин којим ћете успешно мерити и вагати, како себе тако и друге. Наука Цркве објављује да Бог није зажалио ни свога Сина јединца, него Га је дао да свако ко верује у Њега не погине него да има живот вечни. Нема дакле човека који ће живети на земљи, а да не носи свој животни крст (болест, сиромаштво, невоља...), али када сва наша страдања упоредимо са распећем Христовим и Његовим мукама, а уз то знамо да је Он једини поживео на земљи без греха, моћи ћемо да разумемо и прихватимо свој крст. У овој тачки смо стали на пут покајања, пут оздрављења којим је прошао и блудни син из јеванђелске приче док није осетио радост у загрљају Оца свога. Истинске радости и враћања у достојанство сина не може бити без преумљења, реалне промене, умирања старог човека у нама и рађања новог, преображеног. За све ово је потребна Мајка Црква, јер једино Она може да нас поново роди водом и Духом Светим. То пре свега бива у Светом крштењу, али пошто смо ми крштење свели на обичај и део традиције, ово је пастирски позив да га обновимо, да га прихватимо и постанемо истински чланови Цркве. У срцу се доноси ова одлука - остајем са лажним боговима или крећем за правим Оцем, Сином и Духом Светим. Нећу Вас лагати да је лако бити хришћанин, јер није лако бити ни човек, а камоли православни хришћанин. Много је лакше живети са лажним боговима. Слободни смо, све нам је дозвољено, али све не користи. Све можемо, али морамо знати, све има своју цену. Све ово о чему говорим примамо као дар живота у Цркви, као могућност, као обећање и као алтернативу свему ономе што нам други нуде. Постајемо сведоци ових речи једино кроз живот у Цркви. Када приступамо људима, онима који су срећни и онима који страдају, младоме или старом проповедајмо само Христа. Он је тај који нас освећује, а само оно што је освештано силом Божијом то ће бити вечно, то ће трајати и бити истинито. Христос је прво нас заволео и даривао се несебично, јер шта је љубав ако се не даје, ако није спремна на жртву?

Драги парохијани, ово су речи свештеника о значају Свете Литургије и доласку у Цркву. Уз сва наша животна страдања и невоље, уз светску кризу и бриге о којима сам говорио, закључујем да Црква има шта да каже и шта да понуди свету. Њезина светлост и нада могу реално помоћи сваком човеку. Обличје света пролази, а оно што остаје то су вера, нада и љубав, али је од њих љубав највећа.

Отац Горан Спаић