Детињци, Материце, Оци (значај породице)
Колики значај има породица у животу појединаца, друштва или државе немогуће је укратко изложити. Породица је основна жива ћелија сваке државе. Као што свака ћелија у нашем телу има своју функцију тако и свака породица у свету има своју функцију. А нарочит значај за нас има хришћанска породица.
Хришћанство је дало огроман значај породици и породичном животу а имајући и то у виду наша Српска православна црква посветила је три последње недеље пред Божић породици и породичном животу па тако имамо недељу посебно посвећену деци, посебно мајкама и посебно оцима.
Она то није урадила да би подвајала породицу већ напротив да би је још више учврстила. Ту постоје дивни народно хришћански обичаји везивања и дрешења. Тако родитељи везују децу а деца родитеље па се једни другима дреше поклонима са пуно љубави.
Сви предбожићни и Божићни обичаји остају целога живота као најлепша успомена од раног детињства до позне старости.
ДЕТИЊЦИ
Дакле да почнемо са Детињцима, даном и празником посвећаном деци.
Многи кажу, уче и говоре да су деца богатство света. И то је тачно. Ако су богатство света онда су и највеће породично богатство.
Хришћанска породица је слика неба, цркве, заједништва и жртвене љубави. Из брачне заједнице мужа и жене рађа се круна њиховог заједништва и њихове љубави а то је њихово дете. Наш народ има изреку: "Дете у кућу, срећа у кућу". Значи свако ново рађање и долазак на свет детета је нова срећа. Па ако се у некој породици рађа више деце мушке и женске (што нажалост, данас није случај, бар код нас Срба) онда се и срећа умножава.
Свако је дете јединка за себе. Рађа се као чист лист папира а на нама родитељима је шта ћемо и како писати на томе чистом листу. Наш народ мудро каже: "Какво семе сејеш такву ћеш и жетву имати". Значи да смо дужни да сејемо добро семе, да пишемо на души нашег детета оно што је богоугодно, узвишено, морално и племенито. Није само родитељ тај који има дужност да васпитава своју децу у добру. Ту дужност има касније и школа, Црква, друштво и држава.
Дакле какво је устројство државе, како она прописује васпитање својих поданика, шта од њих очекује кад постану одрасли, зависи најпре од породице а после и од школе и државе.
Хришћанство које нас учи вери, моралу, вредноћи, радиности, поштовању, правилном односу према Богу Творцу, према родитељима, људима, ближњима, према животињама, па чак и према природним стварима, које нас окружују, ствара од детета чврст карактер. Такав карактер се углавном формира у кући, у родитељском дому још од најранијих дана и та прва карактерна нит се провлачи до краја живота. И извесно знање се стиче у кући али се унапређује и усавршава у школи и Цркви. Само не заборавимо да су карактер и знање два различита појма. Неко може знати пуно али бити рђав карактер док други можда нема велико знање али је добар карактер. Свакако да је најбоље и имати знање и бити добар карактер.
Што се тиче карактера и ту постоји наша народна изрека стечена кроз вековно искуство која каже: "Каква те колевка зањиха , таква те мотика закопа". Стога је врло важно да родитељи (отац и мајка) преносе кроз љубав на своју децу све оно што је важно и добро и што ће им касније користити у животу.
Данас многи родитељи греше кад мисле да могу купити љубав свога детета новцем. Ма колико неко имао и могао да пружи своме детету у метеријалном, у јелу и оделу и другим телесним уживањима треба да зна да то није довољно. Сваки човек па и дете није само тело и одело него и жива душа која треба да се храни врлинама и добротом и да осећа родитеље као ауторитет изнад себе а Бога као ауторитет изнад себе и родитеља. Само такво дете ће расти у пуног, здравог и правог човека који ће умети своје да чува а туђе да не дира. Значи да смо ми хришћани дужни да нашу децу тако подижемо и васпитавамо да она постану и остану наш понос и наша срећа а то значи да никад не окаљају ни свој образ, ни образ родитеља, као и друштва и државе у којој живе и раде.
Не могу а да ово кратко излагање о деци не завршим песмом нашег песника Војислава Илића Млађег који пева:
Када је Господ саздат' хтео
Највећу љупкост чар планете,
Саздо је једно мало биће
Коме је дао име : „дете".
Како је дивно, љупко „дете",
То мало биће, које клеца!
На земљи нема лепше среће
Од оне коју дају деца;
Добротом својом деца зраче
Ко претходница сјајна звезда;
Деца су светлост наших снова
И песма нашег кућног гнезда;
Деца су рајско уточиште
И кут без мржње, свет без злобе,
И анђеоски слатки жамор
Међ, зидовима наше собе;
Ниједна земна радост није
Ко она рајска : -Богом дата-
Кад нам се чисте дечје руке
с љубављу склопе око врата;
Ниједна песма толко нема
Музике, која сумор лечи,
Нежности срца и мекоте
Ко рајски акорд дечје речи...
Како је слатко, кад се има,
Идућу нашим земним калом,
Обиље добра и врлине
у једном чистом срцу малом.
МАТЕРИЦЕ
(дан мајки)
После Божјег имена које је најузвишеније у целој васиони, најрадосније име и најлепша реч на овој нашој планети земљи јесте реч мајка, мама. Сваки пут кад изговарамо ту реч ми спајамо усне и упућујемо мајци пољубац.
Пред ове празнике Рођења Христовог, рођења нашег Спаситеља који је на себе узео тело једног од нас и кроз Пресвету Богородицу, пун љубави према роду људском, дошао да нас научи љубави, срећи , жртви, молитви и светињи породице а кроз то и да нас спасе.
Тој небеској љубави нашег Спаситеља најсличнија је љубав мајке а нарочито мајке Хришћанке. Зашто наглашавам име мајке хришћанке? Зато што свака хришћанска породица треба да буде света и да живи у Христовој љубави. Христос својим учењем и делима и хришћанство ослободили су жену и мајку ропства јер је, до Христовог доласка у свет, жена - мајка била робиња и служитељка не само своме мужу и деци него и заједници и друштву.
Христос је својим доласком, учењем и жртвом уздигао достојанство жене и мајке до небеских висина а хришћанску породицу означио као живу Цркву. Зато и није чудо што је наша Света Српска Православна Црква посветила и једну недељу пред Божић том најузвишенијем бићу мајци.
Реч мајка је слатка као шећер, узвишена као божанство, топла као сунце. Ова реч је мелем и лек за сваку рану душевну и телесну. То је реч којом се пуне срца радошћу а и захвалношћу Богу Творцу који је створио ово најдраже биће и послао га у свет да га улепша и испуни љубављу. Зато је љубав мајке а нарочито мајке хришћанке слика љубави небеске коју је Бог Отац излио на нас преко Сина свога Јединородног Господа Исуса Христа чији рођендан сваке године ишчекујемо са чежњом и жељом .
Да би се наше жеље испуниле и оствариле треба сами да покажемо велику љубав према родитељима, браћи сестрама, ближњем и сваком човеку искрено као што свака добра мајка показује љубав према деци својој.
Историја рода људског пуна је примера мајчинске љубави и доброте. Најузвишенији и најсветији пример мајчинства јесте Мајка Божија кроз коју је и њен и наш Творац дошао у овај свет исказујући према свету и према нама своју љубав.
Тешко је речима исказати колико је велика улога мајке у породици. Није наш народ тек тако рекао: „Не стоји кућа на земљи него на жени". Али не на свакој жени већ на жени хришћанки. Хришћанка живи вером у Христа Сина Божијег и ту веру преноси на своју децу. Мајка их учи јеванђелским истинама, показује им како да се прекрсте, шта да кажу Боги кад гледају у звездано небо. Она их води у Цркву и приводи Христу. Њена молитва Богу за дете је пуна љубави а Бог као највећа љубав узвраћа на мајчину молитву.
Следујући Христа и његову Божанску науку многе мајке су кроз целу историју рађале и васпитавале светитеље, хероје, научнике. Сетимо се мајки Св. Василија Великог, Григорија Богослова, Св. Саве српског, Светог владике Николаја и многих других. Сетимо се и мајки јунака: Милоша Обилића, Марка Краљевића, Мајке Југовића, мајки наших војвода Живоијина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, па наших научника Николе Тесле, Михаила Пупина и других многобројних мајки хришћанки и запитајмо се да ли би они били то што су били да нису имали такве мајке.
О мајци би се могло писати и причати не сатима него данима али ја ћу и ово излагање о мајци завршити песмом мајци коју је написао италијански песник Едмондо де Амичи а која је тако дивно преведена и препевана на српски. Кроз песму песник пева својој мајци овако:
Лепоту јој време не може да збрише,
Сузе је не кваре, бол је не сакати
Шездесет година има моја мати ,
А све ми је лепша што је гледам више.
Нема тог погледа, смешка, мига,
Да мом оку није тако драг и мио.
О, када бих сликар био
Насликао бих је када се сагне
Да пољубим њену плетеницу седу;
Или пак , уморну и бледу ,
Како боле своје под осмехом крије.
Ал да небо чује молбу којом дишем,
Не би душа моја кичицу желела
Славног Рафаела;
Да лепоту мајке ја славом крунишем.
Молио бих да нам се животи промене,
Сву живахност своју ја њој да подарим
Ја уместо ње да остарим
А она , да младост добије од мене.
ОЦИ (Оцеви, Очеви)
Да сада кажемо нешто и о оцу или оцима.
Пета Божија заповест гласи:" Поштуј оца свога и мајку своју да срећан будеш и дуго поживиш на земљи". Да ли смо свесни шта то значи? Да ли се питамо колику и какву улогу има наш отац?
Ништа на свету не може заменити очеву кућу. У њој се дете, поред свога оца, осећа најсигурније. Отац се жртвује за децу своју више него изакога другог. Очева љубав је искрена, чиста и несебична. Дете је његова крв и оно расте поред оца, напредује и врло често се труди да опонаша оца у раду и у кући и ван куће.
Бити отац је нешто узвишено. Отац је старешина куће и као такав труди се да његова деца и његов дом имају углед у друштву. Он је највећи ауторитет у кући па зато сноси и највећу одговорност. Не брине се он само да за децу своју да заради довољно јела и одела већ се брине и о моралном угледу своје породице. Он учи децу да буду добра , послушна, поштена и да не скрећу са здравог животног пута. Он заједно са својом супругом подједнако се стара и брине о својој деци у сваком погледу. Отац је домаћин у кући и не само домаћин него и учитељ, васпитач и свештеник. Он се , сасвојом породицом моли пред кућним иконама и кади кућу пред празнике и о празницима и учи децу своју да и они исто тако чине. Он води сина у шуму да заједно секу бадњаг и да га унесу у кућу као Божји благослов. Он учи сина како да расте у добру и да сам постане добар отац и старешина у хришћанској породици. Он га учи и како се оре, сеје, надгледа и на крају жање. Отац је спреман да да живот за срећу, здравље и спасење своје породице. Он чува границе не само свога имања већ и државе. Отац је спреман да поднесе и највеће жртве за добро и напредак своје жене, деце и њиховог заједничког породичног гнезда. У очевој се кући тихо и неприметно уче две најважније ствари у животу човека а то су језик и вера. Ни једно од ово двоје у овом савременом свету, где се све мења, не могу се заменити.
Велики је број отаца и мужева српских који су се борили и боре да се очува породично огњиште, православна вера и кроз њу крсна слава као и Христова блага вест. И данас стављамо на њихову савест да очувају у свему своју православну породицу и свој православни дом, да буду достојни светих и јуначких предака наших и када дође време, како каже наш народ, да пођу горе Богу на истину, да у своме срцу понесу пред Бога све врлине уграђене у њихов породични овоземаљски живот и да буду срећни што су испунили Божји план на земљи.
Ево и ово кратко излагање о оцима да завршим песмом Десанке Максимовићм „Молитва очевом срцу".
Оче, пронађи ме ноћас у свету зломе,
нагни се над мене са небеског шара.
У молитви једино чујем да срцу моме
твоје , већ вечно, срце одговара.
Како си отишао са земље, није давно,
ниси људске патње још заборавио.
нагни се ноћас над ово царство тавно
где си једном и ти са нама боравио.
Нека ме срце твоје ову нођ чува,
оно једино на небу за мене мари.
Нагни се ноћас над кров твој стари,
где сам ја , и болови, и јесен, и дрва сува.
Када се Богу молим, он хладно ћути:
безброј је на свету оних који га моле;
а ти, знам, у свакој маленој минути
слушаш само шта шапћем ја на земљи доле.
Нека ова кратка излагања о породици и породичном животу учврсте наше породичне везе кроз рад и веру у Христа чије рођење очекујемо у породичној радости уз све божићне обичаје и да сви запевамо радосно: Слава Богу на висини а на земљи мир међу људима и добра воља".
Прота Милун С. Костић, пред Божић 2014., Лондон
