Одговори светих отаца на питања мирјана - 3

50) Како одредити меру у спровођењу поста?

Мера узимања хране, по мишљењу светих отаца, подразумева ону количину хране дневно, после чијег узимања би се још увек осећала глад. Таква мера чува душу и тело у равнотежи не дозвољавајући човеку да падне у неумерени пост и тиме раслаби тело, ни у преједању и тиме угуши дух. (Преподобни Касијан Римљанин)

Опште правило умерености у уздржавању састоји се у томе, да сваки саобразно снази, телесној моћи и узрасту узима онолико хране колико је потребно за одржавање здравог тела а не колико изискује наша жеља за засићењем. (Преподобни Касијан Римљанин)

Свакоме је мера и лични учитељ - сопствена савест. (Преподобни Касијан Величковски)

51) Волим да пробам укусну храну.

Чим си сит ништа не пробај, остављај место Светом Духу. (Преподобни Серафим Саровски)

52) За време Петровог поста су најчешће веома велике врућине и ја понекад дозволим себи да купим сладолед. Да ли се та ситница сматра грехом с обзиром да у свему осталом ја извршавам (спроводим) пост?

Ако неко почне говорити: зар је важно ако ја кажем пар речи? Зар је важно ако мало беспосличим, зар је важно ако погледам ову или ону ствар? Од тога: зар је важно ово, зар је важно оно, пада се у лошу навику и неприметно се почиње пренебегавати оно што је заиста велико и важно. Треба да се трудимо да се старамо и о ономе што је лако како би оно и остало лако и како не би постало тешко: јер и врлине и греси почињу од малога и нарастају или у велико добро или велико зло. (Преподобни ава Доротеј)

53) Узнемирава ме то што понекад када сам болестан морам да нарушим пост.

Ко једе због телесне немоћи, а не ради наслађивања, Бог га не осуђује. (Преподобни Јован и Варсануфије)

54) Можемо ли после строгог поста дозволити себи мало опуштања или је потребно да се придржавамо уздржања и после поста?

Строги пост, ако за њим последује велико неуздржање у храни, не рачуна се ни у шта, и као последица тога, убрзо ће наступити страст чревоугађања. Најразумније је са умереношћу уностити у себе храну сваки дан као у време дугог и строгог поста. (Преподобни Јован Касијан)

55) Зашто је неумерено строги пост непожељан?

Неумерено неједење изазива не само слабљење постојаности и одлучности душе већ и свршавање молитава чини беживотним и млаким услед раслабљености тела... Неумерено уздржање је штетније од преједања јер од последњег је кроз покајање могуће прићи правилном посту, а од првог није. (Преподобни Јован Касијан)

56) Шта је то душевни пост?

Постоји пост телесни, постоји и пост душевни. При телесном посту тело се уздржава од хране и пића; при душевном посту душа се уздржава од злих помисли, дела и речи. Прави постник се уздржава и од празнословља, нечистих мисли, маштања, клевете, осуђивања, ласкања, лажи, и сваког злоречја. Речју, прави постник је онај који се удаљава од свакога зла. (Свети Василије Велики)

57) Понекад ме при расправама обузме осећање гнева и раздражљивости. Да ли се у тим случајевима треба уопште расправљати и доказивати оно што је очигледно?

Када сусретнеш човека који воли да се расправља и ступа с тобом у борбу против истине и очигледног, ти прекрати спор и удаљи се од њега...Јер као што прљава вода не служи низашта већ само да поквари и најбоље вино тако и зле беседе кваре људе добродетељне по животу и нарави. (Преподобни Антоније Велики)

58) Како се односити према похвалама за учињен труд, када је по општем признању тај труд вредан хвале?

Не узноси се својим делима, ма каква да су...Ако те почну хвалити за твоја дела, не радуј се томе и не наслађуј се тиме: сакривај их, колико год можеш; не дозволи себи да било коме говориш о њима, својски се труди у томе како те људи не би хвалили. (Преподобни Антоније Велики)

59) Зар није грех гордити се због својих дела?

Не буди славољубив и у срцу свом не гаји самохвалу, говорећи: ја сам то и то урадио, у томе и томе сам успео. Такве помисли одишу таштином и ко се њима испуни постаје станиште нечистих духова. (Преподобни Антоније Велики)

60) Како сузбити самохвалисање?

Када наиђе самохвалисање, сабирајте тада све из прошлости чиме се, по својој савести, не можете похвалити и њима угушите помисли самохвалисања као што мали пламичак затрпавају земљом како од малог пламена не би настао велики пожар. (Свети Теофан Затворник)

61) Говоре да нас Бог љуби и да смо и ми дужни љубити Бога, но истовремено нас упозоравају на страх Божји. Али, каква је то љубав која се заснива на страху?

Ко испуњава вољу Божију због страха, тај је тек почетник: јер он не чини добро ради самога добра, већ услед страха од казне. Други међутим испуњава вољу Божју, љубећи Га нарочито због тога да би Му било благоугодно: тај је познао шта значи бити с Богом. Он поседује истиниту љубав и та љубав га уводи у савршени страх; такав се боји Бога не услед страха од казне, већ због тога што, окусивши сладост пребивања с Богом, страхује да је не буде лишен (сладости). (Преподобни ава Доротеј)

62) Како то, живети у страху Божјем?

Два су вида страха: ако не желиш да чиниш зло, то се бој Бога и не чини; а ако хоћеш да чиниш добро, то Бога се бој и чини. (Преподобни Серафим Саровски)

63) Понекад, када треба донети одлуку у противречној ситуацији, не знаш како поступити ни с киме се посаветовати.

Када хоћеш да разрешиш неку недоумицу, замршену ствар, то тражи од Бога да ти открије шта је Његова воља у вези те ствари и наравно на такав начин ћеш разрешити проблем. (Преподобни Марко Подвижник)

64) Понекад у неким ситуацијама сам принуђен да говорим оно што не мислим.

Не буди дволичан ни у речима, ни по расположењу (настројењу) савести. Јер се такав по Писму ставља под клетву (Сир. 28,15). (Преподобни Марко Подвижник)

65) При исповести се кајем и исповедам за конкретне помисли и грехове. Да ли њих треба да исповедам сваки пут?

Ко бива обузет било каквим страстним помислима или ожалошћен и увређен од некога а то не исповеда, он тиме сам појачава дејство тога у себи, то јест, даје помислима још већу снагу да га муче. Али, ако се он почне борити и супростављати својим помислима (кроз исповест) то ће и страст слабити и неће имати ту снагу да га савлада и да му наноси печали; на тај начин, мало-по мало подвизавајући се и добијајући помоћ од Бога, он ће савладати и саму страст. (Преподобни ава Доротеј)

66) На исповести ме духовник саветује да се кајем за грехе, а моји греси су незнатни, ја живим по заповестима: не крадем, не чиним прељубе...

Шта то значи? Зар је то велики грех?, какав је то грех?, то и није грех!- тако расуђују они који се не старају за своје спасење. Немој тако размишљати о гресима, да су неки неважни: сваки грех представља нарушавање Закона Божјег, и супростављање вољи Божјој. Од беспослице, од наизглед безначајних сагрешења неприметно се прелази на велике грехопаде. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

67) Зашто се убрзо после покајања враћају већ исповеђени греси?

Када, по благодати Божјој, грешник приступи у скрушености због грехова својих, кајући се и престајући да греши, демон од њега одступа. У почетку он не узнемирава онога који се покајао, зато што је тај у прво време пун ревности, која као огањ, сажиже демоне и као стрела рањава их. Али, затим, када ревност почне да хлади, почиње и демон издалека са својим предлозима, обасипајући сећањима на преживљена задовољства и позивајући опет на њих. Не одбаци ли те помисли одмах, онај који се покајао, оне ће се ускоро претворити у жељу; ако се и овде не опомене и не поврати себе у стање претходне трезвености, то пад није далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност: грех је учињен, за његово извршење чека се само прилика. Укаже ли се и она-грех ће се извршити. (Свети Теофан Затворник)

68) Ја сам учинио веома озбиљан грех и не надам се да ће ми Господ опростити.

Господ зна слабости наше природе, када ми, спотакнувши се падамо у било какав грех, тражи од нас само то, да не очајавамо већ да престанемо грешити и да похитамо на исповест. И ако ми то учинимо, Он нам обећава брзо помиловање, јер је Сам рекао:"ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?" (Јер. 8,4). (Свети Јован Златоусти)

69) Ретко се причешћујем, јер сматрам себе недостојним.

Тајни причешћа приступајте без имало сумње. Ако приступате с вером у Господа, присутног у Тајнама, благодарношћу и решеношћу да све своје снаге ставимо у службу Њему Једином нећемо се колебати због недостојности. Потпуно достојним причасником нико себе не може учинити. Сви се ослањају на милост Божју. И ви тако чините. Господ воли оне који се причешћују и милостиво снисходи недостатцима ако имају наведено настројење духа. Касније ће само причешће мало по-мало исправити све недостатке... Ви целога себе с детињом вером предајте Господу у молитви... И Он ће благоизволети да то прими и све уреди. (Свети Теофан Затворник)

70) У нашем засеоку живи народни лекар, који у кући има пуно икона и лечи молитвом чак и безнадежно болесне људе. Истина, он не одлази у цркву и говори да то и није неопходно. Да ли се треба код њега лечити?

Ако речи учитеља и дела његова нису сагласни са учењем светих отаца то им не треба одлазити чак ако би они и мртве васкрсавали и многа друга чудеса творили. (Преподобни Симеон Нови Богослов)

71) Црква не признаје оне који врачају, али, међу њима су и они који лече од болести. Шта у томе има лошега?

Као што трговци поробљавају, нудећи малој деци пирошке, слатко воће и томе слично често их ловећи таквим мамцима и лишавајући их слободе, па чак и живота, исто тако и чаробњаци, обећавајући излечење од болести лишавају човека спасења душе. (Свети Јован Златоусти)

72) Лекари алтернативне медицине (називају их и екстрасенсима) не одричу се Бога, чак напротив, саветују да се пре лечења оде у цркву и да се причести, да се очитају молитве. Како се односити према њима?

Ако и име Свете Тројице призивају приликом деловања, ако буду и свете призивали, ако и знамења крста чине, треба од таквих бежати и клањати се. (Свети Јован Златоусти)

73) Недавно сам почео да одлазим у цркву, како да започнем духовни препород, како да почнем духовни живот?

Ко хоће да приступи Господу, да се уподоби вечном животу, да се приброји обитељи Христовој... Тај треба да почне од тога да пре свега поверује у Господа... У њему треба непрестано да пребива молитва са вером и надом у Господа, увек очекујући Његову посету и помоћ. Затим, због присуства греха у њему, треба да принуди себе на свако добро дело, на испуњење свих заповести Господњих...Да принуђава себе на љубав, онај ко нема љубави, да принуђава себе на кротост онај ко нема кротости да принуђава себе ка томе што би га чинило милосрдним, како би срце у њему постало милостиво... Када га омаловажавају-да буде великодушан, када га понижавају или бесчасте да не узнегодује; треба да принуђава себе на молитву онај ко нема духовну молитву. У оваквом случају Бог, видећи да се човек толико подвизава и против воље срца с напором обуздавајући себе, даје му праву духовну молитву, даје му истинску љубав, истинску кротост, истинску доброту и, једном речју испуњава га духовним плодовима. (Преподобни Макарије Велики)

74) За време молитве често мисли одлутају ка световним проблемима.

Као што није могуће једним оком гледати на небо, а другим на земљу, тако ни уму није могуће старати се и о Божјем и о световном. Што ти неће бити од помоћи када се одвојиш од тела о томе је непотребно старати (бринути) се. (Преподобни ава Исаија)

Сећај се благолепија небесних блага и нећеш се оптерећивати земаљским страстима и земаљским насладама. (Преподобни Нил Синајски)

75) За време молитве и против моје воље, јављају се разне помисли.

Ђаво добро зна како је велико благо-молитва и зато свом снагом напада онога који се моли. (Преподобни Макарије Египатски)

Помисли, које против наше воље улећу и настањују се у срцу, по правилу заглађује Исусова молитва произнесена умом из дубине срца. (Преподобни Исихије Јерусалимски)

76) Веома је тешко извршавати вечерње молитвено правило.

То је због тога што увече не постоји жеља за молитвном код оних који нису овладали собом како би макар мало омекшали своју душу... Завршавајући, например, своје јутарње молитве они мисле да су у односу према Богу све тиме испунили; затим цео дан само посао за послом, а на Бога и не помисле; тек се увече сете да ускоро опет треба почети са молитвом... Ето ту неправилност (није ли она веома распрострањена?) треба исправити: то јест треба чинити тако како се душа не би Богу обраћала само онда када стојиш на молитви, већ и током целога дана колико је то могуће непрекидно душу узносити к Њему и пребивати с Њим. (Свети Теофан Затворник)

77) Како спречити расејаност мисли при молитви?

Треба учинити напор да сачуваш пажњу, знајући унапред да ће мисли одлутати. Затим, када за време молитве она одлута,-врати је; опет одлута-опет је врати; тако сваки пут. Али сваки пут, оно што буде прочитано када је мисао одлутала-и наравно, без пажње и осећања-не заборави да прочиташ поново; ако би твоја мисао и неколико пута одлутала на једном истом месту, ти га исто толико пута прочитај, све док га не прочиташ са разумевањем и осећањем. Савладаш ли једном ту препреку - следећег пута може бити она се неће ни повратити или, понови ли се неће више имати такву снагу. (Свети Теофан Затворник)

Треба се молити тако како би ум био у потпуности сабран и сконцентрисан... За време молитве ми можемо одржати пажњу ако будемо свесни, да приносимо духовну жртву. (Свети Јован Златоусти)

Ако ти сам не слушаш своју молитвну (због расејаности) како можеш тражити да је Бог чује? (Свети Јован Златоусти)

78) Како навићи себе на непрекидно молитвено обраћање к Богу?

Неопходно је током целога дана призивати Бога, из срца, кратким речима, у зависности од потребе душе и текућих послова. Било шта да почињеш говори, например: благослови Господе! Завршаваш ли посао - говори: слава Теби, Господе, - и то не само језиком већ и осећањем срца. Ако се нека страст појављује-говори: спаси, Господе, погибох...

Али, да би душа почела да тако призива Господа, потребно ју је унапред приморати да све чини у славу Божију- свако своје дело, велико и мало...При сваком делу треба да се сећамо Бога, и то не тек тако већ са страхом да не учинимо какву неправду и тиме не ожалостимо Бога.
Но да би и то, делање свега у славу Божју, душа испуњавала како треба, потребно ју је устројити од раног јутра, пре него што човек изађе на посао свој, на своје делање до вечера. (Свети Теофан Затворник)

79) Сваки дан повећавам број прочитаних молитава. Да ли правилно поступам?

Треба знати да се суштина молитвеног подвига састоји не у количини прочитаних молитава већ у томе да прочитано буде прочитано са пажњом и саучествовањем срца...Добра је количина, када она даје квалитет. Квалитет истинске молитве је у томе да ум буде усресређен (на молитву) са пажњом, а срце да саосећа (саучествује) уму. (Свети Игњатије Брјанчанинов)

80) Молитвено правио испуњавам дисциплиновано, на исповести набрајам све грехе, а све ми се чини да је то недоречено и недовољно.

Више скрушености због грехова приликом набрајања зато што је то неопходно. Више молитвених уздаха из срца при читању молитава јер је и то потребно. (Свети Теофан Затворник)