О Леди Пеџет

Кад верник или посетилац уђе у храм Св. Саве или у Дом Епископа Николаја у Лондону мора приметити значајна обележја која подсећају на једну велику добротворку српског народа леди Пеџет. У цркви на десној страни од улаза налази се баррељеф ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, који је она наручила и дала да се постави, а на левој страни до средњег стуба витрина са отвореном књигом и потписима коју је леди Пеџет добила од медицинског особља Скопске болнице 1915. У Дому Епископа Николаја у просторији која носи назив Леди пеџет видеће на зиду урамљена њена одликовања а у библиотеци ће наћи њену књигу „Са нашим српским савезницима".

Ове године обележава се стогодишњица Првог светског рата, како у Европи тако и у свету, где ће се поменути многа значајна имена везана за овај светски догађај који је однео огроман број људких живота, (рачуна се 19 милиона) али међу онима који су у ово тешко време спасли многе животе не може се мимоићи име велике добротворке српског народа леди Пеџет. То је она дама која је изјавила „Иако ме сви забораве то ми је свеједно, само да ме моји Срби не забораве".

Овде, пре него опширније будем говорио о леди Пеџет потребно је нагласити да су многе Британке, кao и леди Пеџет, биле у медицинским мисијама и свесрдно помагале Србију и њихову војску као што су: др. Елси Инглис (Еlsie Inglis) оснивач Болница шкотских жена, Флора Сандс (Flora Sandes), једина странкиња доцније у српској војсци и униформи, др. Елизабета Рос ( Dr. Elizabeth Ross), Мабл Стобарт (Mabel Stobart), Катрин Мкфејл (Katherine McPhail), Евелина Хаверфилд (Evelina Haverfield) и многе друге.

Ко је леди Пеџет?

По рођењу припадала је највишем енглеском племству. Рођена је у Лондону 9. октобра 1881. Њено пуно име гласи: Dame Louse Margaret Leila Wemyss Paget. Ћерка Артура Пеџет-а (General SIR Arthur Henry Paget, G.C.B. 1851-1928) и мајке Мери Стивенс (Lady Arthur Paget Mary Stevens) која је била Американка. Лејла Пеџет школовала се у Лондону, Паризу, Фиренци и Њујорку. Отац леди Пеџет био је генерал. Пеџети су у 16. веку добили баронство, у 18. грофовство, а после битке код Ватерлоа 1815 маркизат. Већина Пеџета били су или у војсци или у дипломатији. Многи од њих имали су везу са Србима.

Највећу и најблискију везу са Србима имала је баш леди Пеџет. Њен муж, сер Ралф Пеџет, био је британски посланик у Србији од 1910. до 1913. где је леди Пеџет склопила многа пријатељства са Србима. 

Када је избио Први балкански рат Пеџет је одмах почела да ради и да помаже у болници Кола српских сестара заједно са сестрама а и још неким дамама из Дипломатског кора. Није се либила никавог посла али се највише трудила око рањеника. Тако једна чланица Кола српских сестара касније ће записати о леди Пеџет следеће: "Гледале смо је брижно како излази сетно из операционе сале, а мало затим иде из једне болесничке собе у другу али сада са осмехом на бледим уснама и с ведрим лицем. Својом нежном руком намешта узглавља, ставља своју белу руку на врела чела, и као сенка немо и бешумно провлачи се од постеље до постеље, од собе до собе и бди као сестра над браћом својом" (Споменица Л. Пеџет, стр. 23).

А зашто је Србе толико заволела, тако се према њима опходила и толико жртве поднела рећи ће ова Српкиња сестра које се, из скромности, није ни потписала пуним именом. Она каже за леди Пеџет: "Боравећи често и даноноћно у тој средини, она је проучавала душу нашег човека, понирала у дубину његовог „ја”- осећала је кроз његове патње и болове и страдања његову љубав за ближње, за земљу, дубоко је осетила да он зна зашто се бори и за кога се бори....... кроз тог и таквог човека заволела је та благородна и пожртвована жена наш народ" (Споменица стр. 23-24). Не само током Првог и Другог балканског рата, већ и током Првог и Другог светског рата леди Пеџет ће остати истински пријатељ Србије и српског народа. 

Болница Кола српских сестара непрекидно је радила од октобра 1912. до августа 1913. где је леди Пеџет радила пожртвовано и тешко и где се и разболела због чега је морала да отпутује у Лондон на опоравак и одмор. Али, ни у Лондону није седела скрштених руку него је организовала и послала једну целу болницу, са 60 особа, за Србију како би јој помогла у тешким моментима.

Када је отпочео рат са Бугарима леди Пеџет се враћа, иако још није сасвим оздравила, за Србију и почиње да ради у Београду, не у некој уређеној болници, већ у једној малој на Савамали успевајући да, својим радом, од једне запуштене болнице направи добру и дивну здравствену установу.

Крајем августа 1913. сер Ралф Пеџет добива премештај из Београда и леди Пеџет одлази са својим мужем. Она је и даље одржавала везе са Србима. Тако она пише из Лондона Јелени Димитријевић и у своме писму каже: "Ништа дражесније од просте сељачке природе и њихове оданости и захвалности према онима који су их неговали. Ја сам се ретко срела с таквим сељацима. Заиста они су природни и прави џентлмени.” (Споменица, стр. 27).

Гледајући из ове наше данашње перспективе питамо се шта би данас рекла леди Пеџет да је жива јер је нажалост, Србија остала без 1300 села а и без тих њених „природних џентлмена". Некоме је било стало да се упропасти село а тиме и држава. Ко је крив? Мислим да би се овде најбоље могла применити она реченица Достојевског „Сви смо криви за све".

Први светски рат

Србија скоро потпуно исцрпљена, изморена и преморена од два Балканска рата дочекује ултиматум моћне Аустроугарске царевине јула 1914. године. Материјално врло слаба али духом врло јака, Србија одбија ултиматум спремајући се за најгоре. Аустрија објављује рат Србији. Краљ Петар Први и Влада одлучују да мобилишу, рањену, искрвављену и преморену Србију, а Срби устају сложно као један. Од краља, преко официра, инелектуалаца и до последњег сељака, знајући да цене слободу како Отаџбине тако и своју личну иду на фронтове да се супроставе далеко надмоћнијем непријатељу.

Са колико су родољубља Срби пошли да бране Отаџбину, дом и породицу најбоље ће илустровати ова прича коју сам као ђак основне школе чуо од мога ујака Милана Рогића, чији je отац Ивко погинуо на Солунском фронту и чије име се и данас налази у капели на Зејитлинку под бројем 256. У разговору са људима и неким бившим борцима са Солунског фронта он прича: „Имао сам само 13 година када смо силазили са Таре планине у наша села и било нас је много људи и стоке на Калуђерским барама. (калуђерске Баре су висораван у подножју Таре а изнад манастира Раче код Б. Баште) Дође Живко Рогић из прометне банке у Бајиној Башти и донесе вест да је Аустрија објавила рат Србији. Ја гледам у људе како ће ко реаговати. Нисам видео неку велику промену код њих наставили су са причама и послужењем на овом одмаралишту. Сутрадан знам да све оно мушко које је било способно за пушку, па иако није дорасло за војску, спреми се и пође, без војног позива, за Ужице да се јаве у војну команду. Веровали или не проламала су се брда и долине од њихове песме. Као да су пошли на свадбу а не у рат".

Ето са каквим одушевљењем су ишли Срби у одбрану Отаџбине, својих огњишта и својих породица. Онда није ни чудо што ће та мала, одрпана , поцепана и сиромашна, али идеалима врло богата, српска војска извојевати прве и велике победе против много надмоћнијег непријатељ на Церу и Kолубари и да га потпуно протера са своје територије, разуме се уз велике људске жртве и на једној и на другој страни.

Француски новинар Анри Барби у свој књизи „Са српском војском пише:" У овом рату у коме се непријатељ користи најновијим научним открићима, Србија се бори без иједног од тих адута који су дубоко изменили игру војних снага и тактику битака. У борби против аустромађарске војске која је задивљујуће опремљена, српској армији недостаје свега, па чак и коња, и пушака, посебно амбулантних кола!" (Henry Barby „Avec l'armee Serbe". – Са српском војском , стр. 127)

Не очекујући такво јунаштво од Србије савезници бивају и зачуђени и задивљени њеном храброшћу и успесима па траже начина како да помогну ту храбру земљу и њихову војску. У то време у Лондону леди Пеџет, са српским послаником Чедомиљом Мијатовићем, госпођом Карингтон Вајлд, јеромонахом Николајем, доцнијим епископом, и другима оснива Српски потпорни фонд (Serbian Relief Fund), за помоћ српском народу.

Већ 4. новембра 1914. преко Солуна, у Скопље стиже Прва мисија коју предводи леди Пеџет. Према објављеној споменици та Прва мисија се састоји од: 4 лекара, секретара и помоћника секретара, главне сестре, једне апотекарке, 16 милосрдних сестара, 6 болничарки, 14 болничара, помоћног магационера и 1 кувара, и другог допунског особља.

Кад је стигла леди пеџет у Скопље већ је једна гимназија била претворена у болницу коју је она средила и поставила у њу 275 кревета. То је била и једина болница која је имала радиографски апарат. Први рањеници стижу 24. новембра и ту ће се убрзо обавити 350 операција.

Поред свих ратних опасности током јануара 1915. почео је да бесни још један опасни непријатељ, пегави тифус који је поред војника и народа захватио и медицинско особље. Једна милосрдна сестра је умрла док се два болничара и једна милосрдна сестра, због много нарушеног здравља, враћају за Енглеску. У јануару је оболело од пегавца њих 400 па је српска војна команда дала на располагање још две зграде за болнице. Једном је управљао лекар Српског потпорног фонда др. Мејтланд (Dr. T. Gwynne Maitland) а другом лекар Британског црвеног крста Др. Бари (Dr. Howard G. Barie). Током марта, због заразе, у постељу је пало њих 16 медецинара а међу њима и леди Пеџет. Улажући надчовечанске напоре за два месеца тешког рада пегавац је био побеђен, а леди Пеџет исцрпљена од рада и болести послата на опоравак у Енглеску те напушта Скопље 6. маја.

Огромна маса света изашла је на станицу да испрати леди Пеџет. Ђенерал Дамјан Поповић поздравио ју је кратким говором, предао јој лично писмо регента Александра, а у име Краља Петра Првог предао јој ленту Св. Саве, којом су од жена до тада биле одликоване само кнегиња Јелена и руска царица (Споменица стр. 32). Војна музика је овом приликом одсвирала српску и енглеску химну. У Скопљу иза ње остаје болница са 500 болесника, 5 лекара и 27 милосрдних сестара, која води рачуна не само о војницима већ о цивилима.

Док је леди Пеџет била на опоравку од тифуса у Енглеској почеле су офанзиве аустроугарске и Немачке са севера и Бугарске са истока и Србија је стајала пред великом катастрофом. По речима Монике Крипнер: "Угрожени од аустронемачких трупа са севера и запада, а од Бугара са истока, тешко разочарани због недоласка савезничких појачања, и без муниције......Срби нису могли учинити ништа више. Напале су их три силе, Грци су их издали, а савезници изневерили." (У оригиналу Monika Krippner The Quality of mercy a у преводу: Моника Крипнер Жене у рату - стр. 120.)

Леди Пеџет је остала на опоравку само неколке недеље и вратила се одмах за Скопље да би наставила своју помоћ Србима. Овога пута поред ње као управнице било је: 9 лекара, и 44 медицинара међу којима и 1 Американка, 5 Данкиња, 3 Холанђанке и 1 Францускиња и болничари од којих 6 Американаца. Надмоћна сила натерала је не само српску војску већ и владу и народ на повлачење и то најгорим путем преко Албаније. Кад је почело повлачење сер Ралф, који је заступао Британско министарство спољних послова, тражио је да се и болница и болничко особље повуче из Скопља. Леди Пеџет и већина медицинског особља је то одбила јер су ове инелигентне и одлучне жене, по речима Монике Крипнер: "Сматрале да имају већих обавеза према Србима него према британском Министарству спољних послова" (стр. 114).

Сер Ралф се помирио са њиховом одлуком и пошао је са мисијама пешке пут Албаније док је постојана леди Пеџет остала са својом болницом и једним делом особља и сачекала непријатеља. Леди Пеџет ће касније у свој књизи „Са нашим српским савезницима – With our Serbian Allies"" записати: "За три дана пре него су Бугари стигли радили смо под великим притиском у различитим деловима града, превијајући ране, хранећи људе, чистећи их од прљавштине у којој су лежали док их све нисмо пребацили код нас" (стр. 20-21). Тако је остала под непријатељском окупацијом од октобра 1915. до марта 1916. док и последњи српски рањеник није одведен као заробљеник у Бугарску. Бугари свакако нису смели учинити непромишљене потезе што се тиче болнице и особља јер су знали ко је леди Пеџет која је и бугарске рањенике примала у своју болницу.

У марту 1916. леди Пеџет је кренула са члановима своје мисије преко Бугарске, Румуније и Русије и Северног мора за Енглеску где ју је њена породица са жељом чекала. Исте те године 1916. Видовдан се славио широм Британије као српски дан. Tада јеромонах Николај Велимировић, доцнији епископ жички и охридски, и први неангликанац проповеда у катедрали Св. Павла у Лондону пред краљем Ђорђем и преко 10 хиљада присутних о Србима и Србији захваљујући се за помоћ Британији и другим савезницима и молећи да та помоћ не престане. Леди Пеџет је изабрала да овога дана говори у Бермингаму , као и наш професор Богдан Поповић, јер је овај град био примио велики број српске деце на изджавање.

Краљ, влада, војска ,избеглице и неке стране болничке мисије прошли су албанску голготу. Нажалост од 250 хиљада преживело је само 150 хиљада. Многи српски војници, исцрпељени и изгладнели, боси и голи поумирали су на Крфу и сахрањивани прво на копну а потом у мору код острва Вида. Ко се од нас не сећа „Плаве гробнице" од Милутина Бојића који је опевао муку и славу српске војске.

"Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
и на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом"

Док на гробљу Дринске Дивизије у селу Свети Матеј на споменику су уклесане речи песника Владе Станимировића:

„На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи
Поручите нашој деци
нећемо им никад стићи
Поздравите отаџбину
Пољубите српску груду
Спомен борбе за слободу
Нека ове хумке буду".

На гробљу Зејтинлик у Солуну су гробови Срба и савезника погинулух у пробоју солунског фронта са капелом у средини на којој су исписани између осталих и ови стихови Војислава Илића Млађег:

„Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.

Њина дела славиће се
До последњих судњих дана:
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

А затим и следећи стих:

„Благо потомству што за њима жали
Јар они беху понос своме роду!
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу."

И поред свих тешкоћа остатак српске војске се опоравио. Тако опорављена пошла је на Солунски фронт да се придружи савезницима и да као олуја крене у ослобађање поробљене Отаџбине. Лафан у својој књизи „Срби чувари капије - The Serbs The Gardians of the Gate" пише: "Срби су показали да иако остали без домова и у најнеповољнијим околностима, њихов дух остаје непобедив" (стр. 245).

Српске и савезничке армије, јуначки су пробиле Солунски фронт. Аустроугарска, Немачка и Бугарска су побеђене. Србија ослобођена. Сада се историја окреће другим током. Три царевине су нестале: аустроугарска, отоманска и руска, а наш стари краљ Петар Први вратио се са својом преживелом војском и народом у ослобођени Београд.

По завршетку Првог светског рата леди Пеџет је остала у Лондону у своме дому где је гајила птице и цевеће и мислила на своје Србе. Једино је дошла у Србију на сахрану краља Александра, после његове погибије у Марсељу, молећи да је сместе на видно место одакле ће посматрати поворку. Са љубављу је чувала два лична писма захвалности које јој је упутио краљ Александар.

Са овим прича о леди Пеџет није завршена. Њен муж сер Ралф Паџет умире на самом почетку Другог светског рата (1940.) а она, када је нацистичка Немачка почела да бомбардује Лондон, не седи скрштених руку. Своју кућу „Варен Хауз" у Кингстону од 60 соба одмах претвара у болницу за енглеске рањенике.

По свршетку Другог светског рата многи Срби, одани Краљу и Отаџбини нису се вратили у комунистичку Југославију, не мирећи се са новим режимом, па је таквима леди Пеџет понова почела да помаже како бих наш народ рекао „и шаком и капом". Многим Србима је помогла да нађу посао, многе сместила у свој дом док се не снађу а један од њих био је и наш писац Милош Црњански.

Цркву Св. Саве у Лондону, коју нам је Англиканска црква дала на услугу, коју смо 1982. откупили, леди Пеџет је помогла да се снадбе најважнијим намештајем. Српску омладину је такође помагала и школовала. Тако је постао њен стипендиста и дечак од 19 година, који се раније борио код Драже, Сава Степановић. Она му је помогла да после завршене гимназије у Паризу упише чувену Војну академију Сен Сир (Ecole Saint-Cyr) коју је раније од Срба био завршио само Краљ Петар Први. Данас пуковник Сава Степановић, кога сам имао част да упознам и разговарам, живи у Паризу као пензионер са одликовањима Француске и Америке јер је био учесник у ратовима: корејском, алжирском , вијетнамском и другима.

Потрошивши скоро сав свој велики иметак леди Пеџет је продала своју велику кућу „Варен Хаус" са великом баштом и другим просторијама и купила 1954. мању кућу која је некада припадала књижевниуку Голсвортију (John Galsworthy) a носила је назив "Soms House". У овој кући леди Пеџет је живела и у њој и даље примала своје Србе све до своје смрти 24. септембра 1958. Само на пет дана пре смрти рекла је протојереју Милоју Николићу у њеној кући „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве". (Споменица, стр. 57).

И нисмо је заборавили. И нећемо је заборавити јер и у цркви и у црквеним просторијама лондонске Цркве Св. Саве многе ствари и многе успомене подсећају нас на ову велику Хришћанку и велику хуманисткињу, као и на све оне који су нам са њом помогли у току Првог светског рата а и касније да очувамо своју слободу и своју Отаџбину, а Србија је назвала једну улицу у најлепшем делу Београда њеним именом. 

И о овој стогодишњици Првог светског рата Срби у Отаџбини и Срби у расејању да не забораве упалити у црквама свећу воштаницу за једно Добро Срце за Лејлу Пеџет и све оне који нам помогоше. Хвала јој за све што је учинила за Србе и Србију!

 

Прота Милун С. Костић, 25. 6. 2014. Лондон
(предавање одржано у склопу серије предавања о Првом светском рату)