Утисци са ходочаћша по Грузији
Отац МИЛОШ ВЕСИН
Предавање одржано у Музиколошком институту САНУ, 25. фебруара 2000. године
Вероватно вас је професор Димитрије Стефановић, позивајући вас на један разговор, а не предавање, и на оно што ја желим да поделим са вама, обавестио, да ће тема разговора бити ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ГРУЗИЈИ, и оно што сам ја недавно, пре девет дана, доживео тамо. Свако би од вас могао да се запита откуд ја у Грузији. Какве везе има Америка са Грузијом? Какве везе има Србија са Грузијом? Да почнем са нечим што је свакако ван оквира случајности. Пре пет минута смо видели, у професоровој канцеларији, предивну икону Светог Саве. Наш Свети Сава и Света Нина равноапостолна просветитељка Грузије се (није случајност) прослављају истог дана, 27. јануара. То је нешто што је мени дало довољно разлога да се заинтересујем за ту земљу.
У тој земљи сам први пут био пре седамнаест година, у оквиру делегација Српске цркве, на прослави 1500-те годишњице аутокефалности Грузијске православне цркве.
Други разлог је овај. Пре два месеца ме је један од мојих блиских сарадника упитао: "Шта бисте радили када бисте имали једну велику суму новаца?" Нисам га питао о којој се суми ради, али сам му рекао, знајући шта се сада моментално дешава у Србији, и да је владика Сава нажалост један од ретких који води рачуна о онима о којима нико не води рачуна, о изгнаним Србима са Косова, којих у Крагујевцу има 25000, не рачунајући 22000 незапослених крагујевачких радника. Рекао сам му да бих хтео и сам да помогнем оно што владика Сава чини, а онда да помогнем некој другој православној земљи која има проблема и тешкоћа, на пример, Грузији.
Мало се зна да је у Грузији био страховит рат, рат у Абхазији. Тај рат је резултирао великим бројем избеглица. Мало се зна да данас у рату у Чеченији страдава велики број православних Чечена. Ти православни Чечени као избeглице налазе прибежиште сада у Грузији. Сутрадан ми је тај господин дао два чека у износу од 110 хиљада долара. Предложио сам да оснујемо један одбор на коме ћемо да се договоримо где и шта са тим новцем.
У исто време, док сам ја био овде, у Крагујевцу и у Београду, из Грузије се вратио један мој парохијан, који је шест месеци провео у Грузији, у оквиру мисије која се зове "Прва међународна свеправославна хуманитарна организација", која је покренута у Америци. Мисија је имала својевремено своју канцеларију овде у Београду, а има је још увек у Бања Луци. Много су помогли. Било је на жалост и неспоразума. Као хуманитарна организација они нису имали никакво право да праве разлику између угрожених Срба, Хрвата, Муслимана и осталих, него су помагали свима којима је помоћ била потребна. Овде то није могло да наиђе на свеколико разумевање, из разлога што су људи мислили - зашто бисмо ми помагали угрожене Хрвате и Муслимане... Сви су они угрожени, сви су у истој ситуацији.
По повратку из Грузије мој парохијан ми је испричао невероватне ствари. Његов отац, такође мој сарадник, био је четири дана у Грузији и вратио се са позивом њиховог Мисионарског одсека при Патријаршији, од епископа Николаја. Ја сам само чуо да тај епископ постоји. Добио сам обавештење када авионом путујем за Грузију. Нисам хтео много да питам, мада ми се наметало пуно питања. Оно што сам тамо доживео, и оно што желим да поделим са вама, јесте нешто што превазилази много тога, што сам доживео на свих пет контината на којима сам до сада био, међу православнима и међу инославнима.
...Нашао сам се у једној несвакидашњој ситуацији, која је толико блиска овој нашој. По тежини, рекао бих још тежа - по дубини кризе, по дужини трајања али несвакидашња по нечему чега нажалост овде има јако, јако мало. То је просто нестварна вера, један живи оптимизам који постоји у том народу.
Пут је из Америке доста дуг. Ја сам у суботу увече кренуо преко Лондона и Беча и стигао у понедељак ујутру у Тбилиси. Београдска железничка станица је изузетан амбијент у односу на тбилиски аеродром. У пола пет ујутру ме је сачекао епископ Николај. То је већ било изненађење, да ме један владика чека ујутру на аеродрому са двоје његових младих сарадника. Нису сакривали своју радост при нашем сусрету. Предложили су ми да ме, уместо у хотел, сместе у приватну кућу (хтели су да осетим како обичан народ живи овде, у овој земљи). Владика је рекао: "Немојте гледати што сам ја владика. И ја сам део обичног народа. " То је био први угодан шок за мене.
При изласку из аеродромске зграде, сачекало ме је прво искушење. Мог кофера нема. То није Чикаго, Лондон, Париз, па ни Будимпешта, где ће вам рећи да ће следећи авион стићи за три сата. То није Београд, где ће вам рећи - сутра ће вам стићи авион. Овде су ми рекли да следећи лет стиже за три дана! Постоји само једна међународна компанија (British Airways) која иде до Грузије, не рачунајући "Аерофлот" из Москве. Направили смо записник. Сели смо у кола. Рекао сам владици да би ми моја мајка, да је сада ту, рекла: "Тако ти и треба, кад ниси хтео да путујеш у мантији!" Размишљајући о практичним разлозима, о дужини путовања, мантију сам сложио и ставио у кофер. Понекад не вреди бити ни практичан. Сви поклони које сам носио били су у коферу. За дивно чудо, нисам се изнервирао. У свакој другој ситуацији не знам шта бих радио. Владика ме је умиривао и рекао да не бринем, да ће ми они наћи мантију, а остало кад стигне...
Стигли смо у ту приватну кућу коју је један владичин пријатељ уступио Мисионарском одељењу Патријаршије за 2000-ту годину. Кућа је једног археолога, стара 250 година. Поседовала је библиотеку од 3000 књига. Многе ствари које ћете данас чути изненадиће вас, зато што нису ни близу нечега што је нама познато. И ја сам био изненађен, јер је исто тако далеко од многих ствари које су мени до тада биле познате.
...Кретали смо се по густом мраку. Цела Грузија нема струје од октобра до маја сваке године. Изузетак је главни град Тбилиси, који има 4-5 сати струје на дан, осим ужег центра и хотела Шератон, у коме углавном има струје преко целог дана. Када смо дошли до старе куће, врло оронуле, затекла ме је једна необична атмосфера. Било је 6 сати ујутру, а 17 младих људи, девојака и младића, чекали су нас тамо. Била је припремљена трпеза. Владика ми је рекао, пошто сам њихов гост, да се нада да ћу поднети све оно што и они подносе. Када ме је одвео до места где ћу да оперем руке - све ми је било јасно. Одвео ме је у једну дворишну зграду, која је њихово купатило. Ту је постојала када, постојао је тоалет, лавабо, али и земљани под. Кад погледате горе у небо, видите звезде између цигала. Помислио сам, ако ови људи тако живе, могу и ја. Не можете ни замислити како је лако, како је могуће.
Одмах су за столом почели разговарати. На лицу места су разбили све моје дилеме и објаснили ми о чему се ради. Грузијска православна црква је решила да 2000-ту годишњицу хришћанства прослави на један неуобичајен и несвакидашњи начин - да прослава не буде сконцентрисана на 7. јануар (они су старокалендарци, као и ми), да не буде везана ни за 1. јануар, нешто што ће бити 2-3 дана и проћи, већ нешто што ће трајати мало дуже, нешто што ће оставити упечатљивију траг у души тог народа, нешто што ће урадити један мисионарски посао за тај народ. Дошли су на идеју да организују једно поклоничко путовање, у које би се укључила читава земља. Путовање ће трајати од маја до новембра. Затим су ми показали шта су све припремили, која су то издања, који су то храмови, која педатност у детаљима. Показали су ми мапу Грузије специјално направљену за то путовање. Кроз целу земљу су уцртали две линије: црвену и плаву. Црвена линија је пут Светог Андреја Првозваног, апостола који је први крочио на тле Грузије, а плава линија је пут Свете Нине. То су путеви којима је она из Јерусалима, преко Јерменије, почетком четвртог века дошла у Грузију и практично донела хришћанство. Тада је, за време владавине цара Мирјама, дошло до покрштавања целе Грузије, односно источног дела Грузије, који се онда звао Иверија...
...Питате се како ће то поклоничко путовање да изгледа? И једном и другом линијом ће се кретати пешице шест месеци група од по 50 људи. На челу ће бити епископ и неколико свештеника са 50 цивила, махом млађих људи. На који ће начин читава земља бити укључена у то поклончко путовање? На тај начин, што ће се у већим провинцијским местима, у градићима и градовима окупљати представници свих структура грузијског друштва. Биће укључена Црква, Универзитет, Академија наука, војска, лекари, инжењери, уметници. Како? Маса од рецимо 5-10 хиљада људи, стручњака разних профила, доћи ће у један град и у њему провести две недеље. Сви они који су за протеклих 70 година некрштени, биће крштени. Сви који нису вечани, биће венчани. Сви који су неопојани, биће опојани. Академци и професори ће држати предавања. Лекари ће вршити бесплатне медицинске прегледе, зубари прегледе зуба. Војска ће да гради, поправља зграде и остало. Електричари и инжењери ће да раде на реконструкцији електричне мреже. Уметници ће да приређују концерте, позоришне представе. После две недеље та маса људи се враћа кући и чека на нови пут, који ће бити за неких 7-8 дана, док ће група од 50 људи да настави даље, од села до села. Они ће те активности да чине у сваком селу, наравно у много мањем обиму.
Када су ми то причали, нисам осећао умор од пута. Остали смо у том разговору до 10 сати пре подне. Ја нисам могао да дођем себи. Када сам видео како је то до детаља испланирано, ко ће где да буде, ко ће да учествује, када како... Израчунали су да је њима за сваког поклоника потребна по 1 немачка марка, за стране госте по 1 долар, дневно да се покрију сви трошкови смештаја и исхране. Наравно, по приватним кућама, онако како живе људи у Грузији...
...Начувши о томе још у децембру, пало ми је на памет једно питање: зашто у то поклоничко путовање не би укључили и једну групу из Србије, и једну групу православних Срба из Америке? Када сам тог јутра владици Николају рекао ту моју идеју, он ми је на то моје питање одговорио питањем: "Шта мислите, зашто смо вас ми позвали овде, него да дискутујемо о томе?" Српска православна црква ужива изузетно велико поштовање у Грузији, као и Патријах Павле, нарочито после његове прошлогодишње посете Грузији са једном мањом делегацијом.
Пролазећи том земљом, која је још од почетка четвртог века хришћанска православна земља, ви на сваком кораку видите трагове тог древног хришћанства: цркве из шестог, седмог и осмог века. Цркве из десетог и једанаестог века, то су већ младе цркве. Цркве које, на сву срећу, нису доживеле судбину многобројних цркава у осталим деловима бившег СССР-а, захваљујући једној јединој чињеници - чињенице да је Стаљин био пореклом из Грузије. Он јесте затварао цркве, али их није физички уништавао. Замислите ситуацију - Црква која преко 1500 година живи као аутокефална црква, која је до 1917. г. имала 25000 храмова. После тога им је било отворено 50 храмова у читавој земљи. Земља која је 550 км са 350 км. Сада, у ових последњих десет година, од времена када је почела перестројка у СССР, преко његовог распада, када је Грузија добила своју аутономију и постала самостална земља, у Грузији има отворених 1000 цркава. У плану је да се свих 25000 цркава које су сачуване, отворе тј. да постану активни храмови за богослужење.
Око поднева, владика је рекао да се мало одморим, а да ћу навече служити бденије са патријархом, пошто је сутрадан њихов велики празник. О томе ћу вам причати касније. То моје велико одмарање трајало је око 2 сата. После тога је био сервиран ручак. Наравно, са даљом опсежном причом. Затим смо брзо отишли у Саборну цркву која се зовем Сион. Пре неки дан, када сам се чуо са владиком Савом, који је био у Грузији, рекао ми је да му не причам ништа о путу, већ само да му кажем једну ствар преко телефона, да ли је мој утисак да су Грузини такви људи, који да могу и срце да ставе на сто, они би га ставили. Да ли ми је то тај утисак са којим сам се вратио? Одговорио сам потврдно. То је мој најјачи и највећи утисак са којим сам се вратио...
...У Саборној цркви владика ми је показао велике светиње које се тамо налазе, Крст Свете Нине, делове моштију Светог великомученика Георгија и стотине и стотине мученика грузијских који се чувају у Саборној цркви. Намерно прескачем и наизглед говорим неповезано, са циљем да стекнете што пластичнију слику о свему томе што се тамо дешава, пре свега, о људима који воде тај народ и ту цркву. У цркви је служило нас десет свештеника и десет ђакона, певала су три хора и сачекала патријарха на улазу. Тада сам видео нешто што ме је изненадило и обрадовало. После су ми објаснили о чему се ради. Патријарх је, пре него што ће ући у цркву, прво пришао просјацима и са њима се поздравио. Прво је њих све благословио. Када је ушао у цркву, обишао је пет или шест места у цркви и целивао иконе. Ушао је у олтар и тада је почело бденије. Онда су ми објаснили да је патријарх Илија један од ретких људи који је, и док је постојао СССР, све време био у цркви. Сви људи у цркви су сада његова духовна деца. Он је 22 године патријарх, а сада му је 68 година. Када је имао 46 година, постао је патријарх. Пре тога је 13 година био епископ. Човек који је теолог, сликар, копозитор и инжењер хортикултре. Затим су ми рекли да се он држи свега онога чега се и некада држао. Он је родом из Тбилисија. Откако је као мали дечак почео да долази у ову цркву, он се увек пре уласка у цркву поздрављао са просјацима, и то чини и данас. И иконе које је љубио улазећи у Саборну цркву као дечко од 7 година, као ученик, као средњошколац, студент, млад монах, свештеник и као млад епископ, то чини и сада, као патријарх...
...Као особа, патријарх Илија је изузетно маркантан. Спој невероватне духовности, изузетне духовне проницљивости, а са друге стране, таквих организаторских способности да је то просто невероватно. Грузијски патријарх сваког четвртка, током читаве године, прима код себе људе различитих структура. Рецимо, овог четвртка се састаје са лекарима, идућег четвртка са професорима, па са пољопривредницима, па са инжињерима, војницима, спортистима, ученицима, затвореницима, болничаркама, са чистачима улица, возачима трамваја итд. Замислите, цео годишњи круг он се сретне са целокупном својом паством.
Служио је бденије. Могу вам рећи да су њихова богослужења прелепа. Грузија је 200 година била, они то називају - "под руском окупацијом", још од времена царске Русије. До почетка деветнаестог века она је била самостална земља. Тачније, 1796.г. царска Русија је анектирала Грузију и она је постала део велике царевине. Оно што је било најгоре за грузијски народ, за грузијску цркву, јесте што су им Руси наметнули црквенословенски језик. То је резултирало тиме да после 200 година они себе нису могли ни препознати. Црква је била бастион нечега што је њима било страно. У суштини, као што је био случај са српском црквом и са српским народом, Грузини су толико везани за своју цркву, да они све што имају, имају захваљујући цркви...
...Грузини своју земљу називају Земљом светитеља. Читава прелепа земља украшена је костима хиљада и хиљада мученика, још из оних првих мученичких времена. Они су одувек имали своју, једну високоразвијену културу, свој језик. Грузијски језик је један међу 12 најстаријих језика света, који не припада ниједној познатој групи језика. У свему су били врло самосвојени. Било је добрих утицаја који су ишли преко Русије, али утицај који је ишао преко цркве негативно се одразио, тако да је ових 70 година грузијско друштво готово у целини било потпуно одвојено од цркве. Црква се сматрала, не само бастионом свега што је руско, него, што је још горе, сматрала се отвореном испоставом КГБ-а.
Једва су дочекали ослобођење - не ослобођење од СССР-а, него могућност да се поново врате својим коренима. Њихова богослужења су обилато проткана националном музиком. Знајући отприлике какав ћу одговор добити, упитао сам ректора њихове Духовне академије, који је саслуживао поред мене, да ли користе византијску музику. Он ме је погледао и рекао: "Оче Милоше, па ми смо старији од Византије". То је само потврдило нешто што ја полугласно говорим, не желећи да будем погрешно схваћен - без обзира на сву величину и дубину византијског богословља, у то нико не дира, - да су Византија и византизам, један социолошки феномен у историјском ходу Христове Цркве. Када човек погледа богатство њихове цркве, какав је она имала развој, њихово сликарство, њихове иконе (поготово иконе у металу), њихов дуборез, њихову музику, зашто би се они ослањали на нешто што је млађе од тога? Они имају живе трагове из четвртог, петог, шестог века, итд...
...Указивали су ми велику част. Стављали су ме увек поред најстаријиг архимадрита. Патријарх је урадио једну несвакидашњу ствар. Током бденија ми је пришао и рекао: "Касније ћемо се видети дуже. Нећу да се моји свештеници љуте, сви они возгласи ће бити њихови, зато што сте ви млађи као свештеник од њих, али ја ћу вама уступити моје возгласе. Ви сте наш гост. Молим вас да служите на српском." То је нешто што ја до тада нигде нисам доживео. То човек не може да објасни изузетном љубазношћу. То није гест којим се осваја гост, то је једноставно показивање своје душе онаквом каква она јесте.
Прослављао се празник Светог цара Давида Стројитеља (Градитеља), једне изузетне личности у историји грузијског народа. Он је био цар, војсковођа, велики задужбинар, музичар и песник, велики молитвеник, човек који је саставио такозване "Грузијске псалме", по узору на цара Давида, затим основао први грузијски универзитет у петом веку. Грузија, као и све остале земље у склопу СССР, није имала своју Академију наука, него је била у саставу Совјетске Академије наука и уметности. После распада СССР-а, Русија је задржала оно што је имала, а остале земље су остале без ичега. Онда је патријарх дошао на идеју да се оснује Грузијска Академија наука. Он је постао оснивач и покровитељ Академије наука и уметности. Празник Светог цара Давида је, што бисмо ми Срби рекли, слава Академије наука и Универзитета. Саборна црква, Сион, која је један и по пут већа од наше Саборне цркве, била је препуна и на бденију и на литургији. Био је радни дан. На литургији, пола људи је било са Универзитета и Академије наука. Рекли су ми да то нису људи који су само сада дошли као представници Универзитета и Академије, професори, него људи који се иначе недељом и празницима налазе по својим локалним црквама, у местима где живе. То су људи који једноставно живе животом цркве...
...Увече, по плану владике Николаја, требало је да ме патријарх прими после бденија. Владика ми прилази и каже: "Имам две вести. Прва, лошија вест је да Вас патријарх вечерас неће примити, зато што неће да Вас прими на 15 минута. Друга вест је добра: патријарх хоће да будете сутра његов гост на ручку. Жели да после литургије разговара са Вама за ручком."
После литургије је група од 6 академика и 6 професора универзитета, 2 епископа, 2 свештеника и ја, као гост, прешла код патријарха на пријем и на ручак. Ово што ћу рећи сада, можда и није за ову причу. Никада у животу нисам толико добро и толико укусно јео као у Грузији, у том великом сиромаштву. У тој земљи постоји нешто што се зове култура обеда. Са једне стране љубазност да се пред госта изнесе заиста срце, и то срце у виду разних плодова. Био сам у различитим породицама, становима, код професора, код епископа, код патријарха, код обичних људи, и у сиротиштима, и у болницама. Где год одете, увек мора неко послужење да се спреми. Ако је то главни оброк, доручак, ручак, вечера, увек ће на столу бити 4-15 хладних јела, и између 3 и 8 топлих јела која се стално смењују.
Оно што је код њих интересантно је једна култура здравица. Незамисливо је, када се сретну два Грузина, или веће друштво, било којим поводом, да седе и само једу - обед не може да прође у тишини. Они разговарају у здравицама. Како? То је уметност за себе. Њихове здравице су у духу Велике јектеније. Почињу као и Велика јектенија, У миру Господу се помолимо. Прва здравица се увек подиже за Бога Оца, који је Створитељ света и Давалац мира. Онда се у духу те идеје говори о нечему што је везано за тај дан или празник, или поводом рођендана. Питам владику Николаја, јер сам био збуњен, негде након 15. здравице, да ли је потребно да и ја нешто наздравим, пошто су сви некоме или нечему наздрављали. Он ми одговори: "То не треба најављивати. Само кад хоћете, ви устаните". Они не воле да говоре руски, али сви га знају и разумеју. Владика ми је рекао да се могу слободно обратити на руском језику, мада смо се на другим местима договорили да ја говорим енглески, а он преводи, због саме чињенице да сам тада боље примљен, ако не говорим руски. Том приликом сам говорио руски неколико минута. Устао је затим патријарх па одговорио здравицом у част Светог Саве. Затим је устао архипископ Данило, подигао здравицу у част Светог Симеона и кнеза Лазара и свих српских мученика. Онда је наставио о братству, односно сестринству српског и грузијског народа и Српске и Грузијске цркве, које су збратимљене кроз мучеништво. Нешто неописиво, нешто невероватно...
...После тога сам са владиком Николајом био примљен код патријарха у једном од његових салона. Провели смо 30 минута на кафи, заједно, у врло срдачном разговору. Патријарх је био под веома живим утисцима боравка нашег патријарха у Грузији. Заиста ме је обрадовала вест коју сам јуче чуо: да је грузијски патријарх позван да дође у Београд.
У Тбилисију се тренутно гради нова црква, црква Свете Тројице, једна од ретких нових цркава које се граде. Они најчешће обнављају постојеће цркве. Био сам веома срећан што сам могао у име Српске цркве, на свим местима где сам се појавио, да оставим поклоне, новчане прилоге, захваљујући новчаној помоћи мог сарадника из Америке. То је било невероватно примљено, не као поклон, не као дар, већ као доказ повезаности која постоји између двеју Цркава, нечега што је много старије од свих нас, што ће трајати и после нас.
Владика Николај је био стално са мном. Никада нисам спавао дуже од 3-4 сата ноћу. Такав је био програм. Владика ми је рекао да ме је намерно позвао и да је намерно хтео да ме проведе по свим тим местима, јер на та места куда ја треба да идем, они нису могли да воде патријарха и црквену делегацију. Ово нису путеви за епископа, те путеве би мало ко издржао. Реко ми је да ћу временом видети зашто. Питао сам се шта то они спремају?
Одмах после литургије кренули смо на пут. Владика је рекао да ћемо упознати његове пријатеље. Дошла је група од шесторо млађих људи. То су били грузијски Алпинисти који су освојили Монт Еверест. Тек сам се тада запитао - куда идемо? Рекао ми је да идемо на језеро Паравани. То језеро је на 2500 м надморске висине. Улазимо у руски војни џип, који је "аждаја" од машине. Владика седа за волан и вози. Кренули смо прво на поклоњење у Мцхету...
...Мцхета је њихово највеће свето место, то је град из кога је Света Нина почела проповед, у коме су цар Мирјам и царица Нина примили хришћанство 5 година пре Првог Васељенског сабора. Први Васељенски сабор је био 325.г., значи 320.г. у Грузији су се грузијски цар и царица, као и велики део народа источне Грузије, ондашње Иверије, приклонили хришћанству. Тада настају прве цркве, средином четвртог века. Ако буде времена, рећи ћи нешто о томе, зашто је Света Нина дошла у Грузију из Јерусалима. Постоји неколико кратких верзија о њеном животу и њеном житију, које је врло интересантно, наравно, испреплетано народном маштом, али засновано на историјским чињеницама. Отишли смо у Мцхету, видели предивни храм некадашњег, а и садашњег манастира, обновљено монаштво у Мцхети. Црква, иако је стил различит, подсећа на Високе Дечане. Храм је дупло виши од Високих Дечана, огромна црква са високим куполама. У цркви се по предању налази (то нико никада није отварао, неће ни сада) она хаљина Христова, за коју су римски војници бацали коцку. О томе постоје јеврејски писани документи.
На почетку првог века, у времену Христовог страдања, било је јако много Јевреја у Мцхети, која се и онда тако звала. Један од римских војника, који је био ожењен једном Јеврејком, чији су родитељи живели у Мцхети, пише о свим догађајима који су се десили у Јерусалиму са Учитељем Христом. То је испреплетаност народне маште, историјских чињеница и получињеница, да је војник коме је допала Христова хаљина, горња хаљина, горња за коју су војници бацали коцку, о чему сведоче Јеванђелисти, нашла се у рукама тог војника који није хтео да је задржи за себе, него ју је дао свом рођаку. Тако је хаљина доспела до Грузије, до фамилије његове жене, која је била Јеврејка. Чим је додирнула ту хаљину, једна девојчица је оздравила од болести коју је имала и никад више није хтела да се раздвоји од те хаљине, тако да су је они са њом сахранили - туником коју је Христос имао на себи. Због тога је Света Нина хтела да дође у Грузију, да пронађе то место...
...После посете Мцхети, отишли смо у Зогби. Тамо је требало да нас чека игуманија Мирјам. Сви људи у Грузијској цркви осим патријарха су људи од 26 до 40 година. Сачекала нас је игуманија Мирјам, која је професор биологије, стара 33 године. Обновила је древни манастир у Тбилисију. Код њих све што постоји сада, о чему вам говорим, осим историјских древних споменика, све је настало у последњих 10 година. Игуманија Мирјам је основала једно сиротиште у једном напуштеном совјетском војном магацину. Она је пре 12 година крштена. То је сиротиште за дечаке и девојчице из Тбилисија, који су услед велике немаштине морали да се нађу на улици, да почну да се баве проституцијом. То је био њен мотив за одлазак у манастир. Пре него што је постала игуманија, обилазила је те четврти, за које се знало да се у њима налазе та деца од 12-13 година. Она их је сакупљала и доводила у напуштени војни магацин. Од својих пријатеља добила је помоћ у виду кревета, покривача. То је данас сиротиште са преко 150-торо деце. То је први прихватни центар. Одатле се иде у Бодијани.
Бодијани је један град, пун напуштене и ментално заостале деце. Има менталних случајева којима ниједна ментална клиника у земљи није хтела да се бави. Са њима су почеле да се баве сестре. На почетку је то било као неко друштво верница. Данас су то све монахиње по новообновљеним манастарима. Та деца су почела да доживљавају опоравак, чак од оних менталних обољења која су проглашена безнадежним. Зашто? Зато што су сестре пришле са оним што решава многобројне проблеме, зато што су им пришле с љубављу. То је данас град са 15000 људи, град као и сваки други град, у коме имате сву могућу инфраструктуру. То су сада породице. Ови који су сада одомаћени, који су неколико година тамо, прихватају ове који долазе из Зогбија. Зогби је прихватилиште где они проводе годину до две. Има много избеглица, чак и из Русије, из Чеченије, а сада и из Абхазије. Има ту разних узраста деце, има деце са мајкама, чак комплетних породица које нису имале где да се склоне, па их је манастир прихватио. Прилази ми један мали слаткиш од девојчице од 4 године и каже ми на руском: "Мења зовут Соња" (Зовем се Соња). Чула сам да сте свештеник, а видим да имате то чудно одело. Мени су украли крст, па сам дошла да вас питам да ли можете да ми дате један крст? Како да јој не дам, не крст, него све што имам. Рекла ми је да запишем негде моје име, да зна како се зовем. Ја сам јој предложио да је ставим у своју ташну и однесем са собом. Она се мало уплашила, па ми рече: "А моја мама, она неће да ме остави. Али можете да се сликате са мном, кад имате моју слику, можете да је држите уместо мене". Невероватни догађаји...
...Отишли смо из Зогбија. Ту сам имао прилику да се сретнем са осморо невероватних ентузијаста, који су тамо основали основну и средњу школу. Од њих осморо, четворо је било на универзитету у Тбилисију. Оставили су универзитет да би у Зогбију основали школу, да живе под истим условима како живе та деца. Да не понављам какви су услови живота у Грузији. Замислите како је у забаченим местима и провинцији. Тамо од струје нема ни с. Од текуће воде ни в, топла вода не постоји. Изузетно су чисти, врло педантни и врло сналажљиви. У многим ситуацијама сам се осећао као овде: продаја бензина у флашама, успут. Киосци са страним цигаретама, то су једине сличности са нама. Владика каже да идемо даље. Путоваћемо једно три сата, па ћемо до његових пријатеља, па ћемо преспавати, а ујутру устајемо у 3 сата, па идемо даље.
Стигли смо у једно грузијско село, пред обичну сеоску кућу. Ту нас је чекао прави, правцати банкет. Владика им је рекао да је ће он можда средином фебруара наићи код њих. Сада је преко неких људи успео да некако ступи у везу са њима. Они су 3 дана узастопце спремали вечеру, не знајући када ће владика са неких 8 људи доћи на вечеру и на конак. У току вечере је било опет много здравица, много разговара. Указали су нам велику част, јер су нам дали родитељску собу за спавање. У тој соби смо спавали владика, двојица алпиниста и ја. Владика је мислио да ће ми због тога бити непријатно. Када је видео да сам то прихватио веома једноставно и нормално, рекао ми је: "Ја сам хтео да ви овакву Грузију доживите." То умивање испод предивног врча у који су ми сипали воду, њихови пешкири које сам користио, који су врхунска ручна радиност, све то што је заменило неко купатило, све је то за мене било несвакидашње, нешто што човека толико отрезни, тако спусти на земљу, скрене му правац свакодневних размишљања. Оно што мислимо да је јако важно, то одједном постаје потпуно неважно....
...Ујутро око 3 сата, сви се дижемо и крећемо даље. Пут нас води ка висинама, долазимо већ до места где почиње снег. У Тбилисију су биле температуре око 0 степени. Горе је било изузетно хладно, око -10. Најхладније је било на језеру Паравани, чак -26. Тада сам видео зашто су алпинисти пошли са нама. Тог дана смо се пет пута заглавили у снегу. Само су алпинисти успели да нас извуку, и тај велики руски џип. Алпинисти су људи које је владика привукао цркви на један невероватан начин. Он је рекао да спремају поклоништво поводом 2000. година хришћанства.
У Грузији постоји на једном планинском вису, тачније на висини од 4500 метара, пећина која се зове Витлејем. Ту су по предању живели неки монаси. То је све што се о томе знало. Владика је рекао: "Ја хоћу овај Божић да дочекам у Витлејему. Ако не могу да идем у прави Витлејем, онда идем у наш Витлејем." Како да се попне на висину од 4500 метара, него уз помоћ алпиниста. После ћу вам испричати ко је уствари владика. Владика је једноставно отишао у зграду где је било Друштво алпиниста. Представио се и рекао да су му потрбни алпинисти који су били на Монт Евересту. Та група алипиниста је у Грузији веома позната. Појави се пред њим пар људи. Владика их пита да ли су били некада у цркви. Рекли су “не, нису”. Рекао им је зашто су му потребни, да неће ићи ни у једну познату цркву, већ ће ићи на место које је и њему непознато. Они треба да га попну на то место, али попеће и себе. Припремали су се месец дана. Владику су обучавали оним основним вештинама алпинизма да би могао да се попне на 4500м. Ишло је њих 25-орица. Толики је број који може да понесе једног непрофесионалца. Рекли су му: "Сви ћемо бити повезани, ако се вама нешто деси, ако се откачите и паднете, тежина нас 24-орице ће задржати вашу тежину." Тако су се они, са свим могућим што је потребно за уређење једне капеле, са црквеним сасудама, чирацима, иконама, кадионицама, успењали и стигли пред манастир (пећину) 6. јануара...
...Израчунали су, након неких снимања из хеликоптера, да капела може да прими 25 људи који стоје један уз другог. Владика им је рекао да ће служити бденије. Пошто је схватио да они не знају шта је бденије, покушао је да им објасни. Рекао им је: "Сада ћемо имати пробу. Ви ћете бити хор, а ја ћу да вас научим шта ћемо да певамо." Држали су пробу 3 сата, а затим бденије 2 сата. За њих је то било прво бденије у животу. Петоро њих је после бденија крштено. Када су увече завршили бденије (не знам како су се кретали), "отишли" су на спавање. Алпинисти су му објаснили да је спавање могуће једино ако сви стану усправо и спуштајући се полако, седну. Тако су провели 2 сата. Ујутро су устали и одслужили Литургију. Понели су транзистор са собом да чују патријархов говор из Саборне цркве у Тбилисији, који је био, на њихово велико изненађење, намењен њима. Добили су чак и честитке. Патријарх је поздравио групу грузијских алпиниста, који дочекују Божић у "Витлејему".
Владика воли да планинари, али сада нема времена тиме да се бави. Рекао ми је да га је молитва привукла планинарењу. Између молитвеног живота и планинарења постоје јако велике сличности. Човек стално иде горе. Велике су опасности да падне. Он падне, али увек устаје и иде даље. Затим ми је рекао да је дошао на идеју да на једном од тих висова направи нову капелу. То је било на 3500 м висине. Каква ли је требало капела да се направи, да одоли свим временским непогодама на тој висини? Владичин отац је био авиоинжењер. Сада је у пензији. Разумео је жељу свога сина и отишао је у фабрику, рекавши им да му направе капелу од материјала од кога праве авионе, капелу која може да одоли ветру, киши, изузетно високим и изузетно ниским температурама. Тачно од тог материјала су направили капелу, у коју може да стане петнаестак људи. Са два хеликоптера су капелу спустили на тај врх, који је иначе познат међу европским алпинистима.
Владика је хтео да сви алпинисти дођу на то последње одмориште пред освајање врха, баш како је и у молитвеном подвигу. Пре него што нешто хоћете да освојите, било који циљ у животу, ви застанете, и израчунате шта је још потребно да урадите. Зашто се алпинисти не би пред освајање врха духовно, молитвено, па чак планинарски припремали, прибрали у тој капели. Капела је опремљена као што је свака друга црква опремљена, јесте да је све минијатурно. Знате на који начин је опремљена? На тај начин што су владичини пријатељи професори универзитета, лекари, инжињери давали своје прстење, наруквице, минђише, да би се од тога истопило злато и сребро, да би се направили путир и дискос. Те богослужбене сасуде тамо стоје без кључа...
...Ишли смо на језеро Паравани. Сматрали су да је та висина довољна за госте. То је једна огромна висораван која се налази на тромеђи Грузије, Јерменије и Турске. Ту је из Јерменије, почетком четвртог века Света Нина крочила на тло Иверије. Сада се ту налазе два манастира - један мушки и један женски. Манастири се налазе у окружењу једног села - града, у коме живи 3500 савремених пагана - многобожаца. На те планинске висине Грузије, горе, хришћанство никада није дошло. То је једино јерменско село, у коме живе у правом смислу многобошци, људи који славе сунце, месец, звезде. Они немају представу о томе шта је хришћанство, ко је Христос. Када је патријарх основао њихову Мисионарску школу и тај, да га назовемо, мисионарски департман, он је првенствено имао на уму пагане који живе у тим планинским пределима. Нажалост, Јерменска црква, која је приступила и у Грузији, не интересује се много за своје пагане. Владика Николај је једном планинарећи открио то село. Када су организовали пут до језера Паравани, са кога је Света Нина кренула током реке Куре доле до Мцхете, владика је рекао да би требало да они ту отворе два манастира, јер је то Свето Место, ту је боравила Света Нина. Помоћу та два манастира треба да пустимо да Бог учини своје.
Манастири су основани пре шест година. Зими је температура увек између -15 и -30 степени. Тога дана је било -25. Време као са разгледнице, ни једног јединог облачка, сунчано, али хладно. Око нас огроман снег. Показали су ми где је манастир. Оно што сам видео било је 6 железничких вагона без точкова. У једном вагону била је капела, а у осталих 5 вагона се живело. После сам видео зидани манастир са предивном капелом, сазидан пре две године. Игуман се зове Илија и има 12 монаха. Свих 12 су завршили универзитет у Тбилисију. Имају 6 искушеника. Приђе ми један искушеник, који ми је дао ову бројаницу, а коју је сам израдио од кипарисовог дрвета, са грузијским мотивима на крсту, и скоро наивно ми рекао: "Како је оно интересантно што отац Серафим Роуз пише у својој књизи (па ми цитира на енглеском језику шта Серафим Роуз каже) - Знате шта ме је привукло да се интересујем за историју Срба? Када сам прочитао у Житију (Свети Сава лепо пише о томе), како је Симеон пред смрт био слаб и није могао да изврши своје молитвено правило. Тамо где је он стао, наставио би Свети Сава, пошто би завршио своје молитвено правило, и уместо оца завршио његово молитвено правило. То ни у једном другом житију нисам прочитао". Касније сам се распитао ко је тај човек? Рекли су ми да је он својевремено био један од најпознатијих грузијских режисера. Сада се налази у манастиру као искушеник. Владика ми после каже: "Ми смо колеге са студија". Касније ћемо чути шта је владика студирао...
...После тога смо отишли у женски манастир, где живи 15 монахиња. Сви су они духовна чеда владике Николаја, који има 39 година. Причали су ми, када су дошли у то место, да су ови Јермени буквално хтели да их поједу. Правили су им све могуће и немогуће смицалице и проблеме не би ли отишли. Када су видели да су то нормални људи, који жели да им помогну, ненаметљиво, оставили су их на миру. У том многобожачком месту од 3500 људи имате 5 крштених фамилија од прошле године. То је сада један нуклеус. Владика ми је рекао да ћу видети зашто смо ту дошли. Наравно, прво смо ушли у трпезарију. Опет је био постављен несвакидашњи ручак. У кући веома хладно, око -5 степени, напољу -25. Унутра је нека пећ, која слабо греје јер је сва од камена. Уводе ме, како бисмо ми рекли, у конак. Владика ми, као госту, уступа патријархову собу. Та соба је иначе најтоплија јер је највише окренута сунцу. Дали су ми сат времена за одмор и рекла да ћу те вечери имати несвакидашњи доживљај. Нисам могао да се одморим јер сам у "топлој" соби цвокотао сат времена. Покушавао сам нешто да прочитам.
После је било бденије, а потом смо отишли у једну салу, где се окупило око 120 Јермена. Они су дошли, замислите, да им владика пушта филмове. Владика им је пустио филм о поменутој експедицији која је ишла у пећину Витлејем, о аплинистима. Уз ту причу, уз слике о њиховом поклоништву у Витлејему, Јермени су гледали и спасавање једног пса, кога је на планинским врховима оставила нека експедиција, шест дана пре тога. Пас је преживео. Владика им је успут причао о правом Витлејему, зашто су они ишли тамо горе, ко је Исус Христос, где се Он родио, зашто и како се родио. Монахиње су спремиле пироге од купуса, пиринча, кромпира, чај за све. После тога је владика рекао да ће његов повереник Леон, Јерменин који се први крстио, да им пусти нешто што је за њих највећи доживљај., филм Жан Клод ван Дама. То је глумац који глуми у филмовима пуним борилачких вештина...
...Село већ 12 година нема струју. У селу се налазе 3 телевизора који раде помоћу генератора, а генератор ради на нафту. Владика је за салу набавио ТВ и видео. На крају сам био представљен као гост који је дошао из Америке, право из Чикага, у њихово место Фоку, на језеру Паравани. Владика им је рекао да могу слободно да ми постављају питања. Устане један човек, са својих 80 година, и каже ми: "Реците ми, шта онај нечовек од Клинтона мисли, ако уопште мисли, када је бомбардовао вашу онако лепу земљу?" Питања су углавном била те врсте. Владика им је рекао да није мислио да ми постављају питања из области политике. Устаде један непокрштен, паганин, и каже: "Владико и оче, ми знамо да је Бог ваша главна преокупација, али ви мора да се разумете у све. Кад вас ми нешто питамо, ви мора да све знате." Владика је намерно пустио да се све то догоди, да би ми показао какав је то свет. Остали смо с тим људима у разговору до 3 сата ујутру. Када сам успео све то некако да примим, онда сам видео да је то прави, ненаметљиви начин мисије. Владика једанпут месечно иде у то село.
Они су у овако несвакидашњој ситуацији организовали Грузијску цркву, која је, наравно, формално организована као и све остале цркве, по епархијама. За време совјетског режима било је 5 епархија. Ниједан од 5 епископа није смео да седи у својој епархији, већ су сви били у Тбилисију. Практично, црквени живот је био потпуно уништен. Сада имају 27 епископа, и сви су они на својим катедрама. То су мале епархије, много мање од наших епархија. Цела Грузија је мало већа од Србије. Они су тако добро распоређени да се епископи налазе на свим местима. Рецимо, владика Николај има право да буде у свим епархијама, без предходних дозвола, писмених, усмених, без сагласности, без тога да ли ће се неко увредити или не. Они једноставно раде Божији посао. У правом смислу Божији посао...
...Ујутру, након пар сати спавања, у 6 сати била је Литургија. То је било ново изнанеђење. Било ми је одмах јасно зашто су ту основали манастир. Литургија у подземној цркви, на темељима цркве из шестог века. То се све налази испод манастира, буквално испод земље. Несвакидашњи призори. Служили смо: владика, један свештеник и ја. Једна ситница. Колико су они једноставни у неким стварима од којих ми често правимо велике проблеме. Владика је понео све што му је потребно, сматрао је да није потребно да са собом носи тешке трикирије и дикирије, тј. тросвећњак и двосвећњак, који су неопходни за сваку архијерску литургију. Врло мирно и благо рекао је сестрама да му дају три и две обичне свеће па да око њих ставе гумице. Оне три укрштене свеће ће бити трикирија, а две дикирија. Видите да и тако Литургија може савршено да се служи. На Литургију је дошло пет хришћанских породица које су се и причестиле. Поред њих, предходно вече, тројица људи, главе породица, питали су владику да ли и они могу да дођу на Литургију. Владика их је, наравно, радосно позвао да дођу. Владика је због њих поједине делове литургије служио на јерменском. То је један дијалект јерменског језика који има доста руских речи у себи.
После Литургије, поново разговор с народом и повратак назад. Успут смо свратили у бању Бурзуми. Та бања је у царско, а и у совјетско време била најбоља и најцењенија бања. Сада је све то опустело. Имали смо сусрет у једној школи са преко 100 деце којој је владика исто тако пуштао филм о Витлејему и говорио о предстојећем поклоништву у које ће читава Грузија бити укључена. Заборавио сам рећи и ово. Пред крај првог дана владика ми је рекао да, иако су ме примили овако скромно, они мисле на све што ми је потребно. Кад год будем хтео да се окупам, они ће ме одвести на једно посебно место. Било ми је непријатно да око тога правим проблем, али су ме они већ увече питали да ли би ми пријало да ујутру одем на купање. Морали бисмо кренути већ у 4 сата, јер тамо и није вредело отићи без сат-два. Одвели су ме у једну чувену бању у Тбилисију, где сваки посетилац добија простор (базен) за себе величине 5 x 6 м. Претпостављам да је бања намењена за странце. То је топла и лековита вода. У другој соби се сушите. Затим постоје три туша са три различите врсте лековите воде, ТВ са страним програмима. Нису ми долазили да платим, па не знам колико то задовољство кошта. Ја сам ишао тамо само да се окупам. Рекли су да уживам и да се опустим у купању, јер је то код њих традиција. Заиста су о свему водили рачуна...
...Пут од Тбилисија до језера Паравани је у одласку трајао 9 сати, а у повратку 12 сати. Није јако далеко, то је неких 380 км, али због великог успона и снега, последњих 30 км је узело више од 4 сата вожње.
Пар ситница које говоре о каквим људима се ради и како црква мора да буде присутна у свему. Неке сам детаље већ у излагању споменуо. Пошли смо на пут ујутру у 3 сата. Био је мрак, јер тамо касно свиће. Око 8 сати, видели смо један камион који је стајао на путу, на једној узбрдици. Владика је рекао да се стане. Он изађе први и упита шта је. Возач му одговара да им је нестало бензина. Владика је рекао да ми имамо бензина таман колико нам је потребно, али ћемо га успут негде наћи. Рече: "Ако сте поштен човек, даћу вам црево, па извадите бензина колико вам треба, јер после 30 км имате пумпу." Овај заиста успе бензина колико му је потребно. Долази он и каже владици: "Ви сте свештеник?" Владика одговори: "Да, ја сам владика." А овај каже: "Али ја сам муслиман." Владика одговори: "Нема везе." Он се маши за новчаник да плати, али владика одби. Човек објасни да путује већ два дана из Сухумија, са другог краја земље, вози мандарине. Питао је владику шта да му да. Владика је пристао да сваком да по 3 мандарине, укупно 24, и то ће бити довољно. То нам је био доручак тога јутра.
Возећи даље владика ми прича: "Ви можда мислите да све ово што сте видели, ја чиним због вас? Не чиним због вас, ни због ових људи у колима, него чиним због себе. Какав бих је био хришћанин, какав бих био свештеник, а поготово владика, у својим очима, па у очима људи око мене које приводим хришћанству, ако бих о хришћанству само причао, водио Бог зна какве разговоре, држао предавања, пуштао филмове, а кад то хришћанство треба да се покаже, прошао мирно поред човека који је у невољи. То није лако. Поготову нашим епископима није лако. Ја се у оваквим ситуацијама учим смирењу."
Такве речи ја до сада ни од кога нисам чуо, нарочито не од неког ко је на таквом положају. Сличан случај је био када смо се вратили са тог пута, када је владика сваког свог сапутника одвезао кући. На крају, када смо остали сами владика и ја, мислио сам да ћемо право кући, али десило се следеће. Видели смо у једној мрачној улици у Тбилисију, поред кола, један млади брачни пар како мења точак. Владика, наравно, опет заустави кола да мења точак. Изађе, скиде мантију, подвуче се под кола (био је још неки проблем са колима), и за 10 минута је отклонио квар и променио гуму...
...Занимљиво, током свих тих путовања, заустављале су нас 20-так пута полицијске патроле. Не зато што смо брзо возили, већ зато што су приметили да је свештено лице за воланом, владика, да би од његa тражили благослов. Епископи у Грузији имају врло леп обичај: када им неко прилази, они не подмећу руку, не дају руком благослов, него прво дају панагију, целива се икона Пресвете Богородице, па тек онда помилују по глави онога ко им прилази, а затим дају благослов. Обичај је да, када се неко поздравља са патријархом, прво клекне. То је древни грузијски обичај. Епископи у одејанију клече испред патријарха, затим свако приђе и загрли патријарха. Тако остане неколико секунди у загрљају с њим. За сваког он има довољно стрпљења. Увек је тако после сваког богослужења.
Кад смо се вратили у Тбилиси, касно, када је све кварове успут поотклањао, владика Николај је рекао да ћу сада бити његов гост. Рекао ми је да жели да ме упозна са својим родитељима. Пошли смо у његов стан. Успут ми је рекао да му је био рођендан и да су му родитељи сигурно спремили неко изненађење. Било је већ 1 сат по поноћи, али он рече да то није никакав проблем. Када смо стигли код његових родитеља, сачекало нас је око 30 људи, владичини пријатељи. Чућете велико изненађење, оно што је за мене био шок - владика је био ожењен човек! Представио ми је своје троје деце и своју бившу жену.
Владика Николај је био професор физике. Поред тога завршио је Академију филмских уметности, био је режисер и продуцент цртаних филмова. Касније је завршио теологију и постао свештеник. Оженио се и имао троје деце. Изузетно способан и омиљен свештеник у Тбилисију, урадио је невероватне ствари. Он је једног лета, током малог ходочашћа Путевима Свете Нине, крстио 1000 људи. Чинио је невероватне ствари.
Једног дана позвао га је патријарх и питао: "Оче Павле (тако му је било име), да ли бисте ви желели да постанете епископ?" Он је рекао: "Не бих, из два разлога. Први, док сам био мали, желео сам да постанем епископ, а знам да није добро кад човек жели да постане епископ, зато што би неке ствари урадио које се другима не би свиделе. Други разлог што сам ожењен човек, са троје деце." Патријарх је рекао следеће: "Ви само мени реците: да ли хоћете да будете епископ?" Остао је и даље при свом ставу, да неће да буде епископ.
Сутрадан патријарх позове његову супругу, која је иначе психолог, и каже јој: "Госпођо, ми одлично познајемо вас и вашег мужа. Да ли бисте ви учинили једну велику жртву? Нама су потребни људи као што сте ви. Ви не морате да се разводите од вашег мужа, не морате да идете у манастир, дозволите да се он замонаши. Он тада са вама, као муж, неће ништа имати. Водићете рачуна о деци, виђаће их кад год деца то хоће, кад год он хоће. Можете се договорити с њим о свему, око васпитања и подизања деце." Она је одлучно рекла патријарху да то не долази у обзир. Добро. Отишла је она кући. Мужу ништа није причала о разговору са патријархом. Свако је радио свој посао. Он је и даље мисионарио, пунио манастире.
Након неколико месеци разболи се једна њихова ћерка. Болест је била таква да нико није могао да јој пронађе ни узрока ни лека. Стање девојчице је било све горе и горе. Неколико месеци после избијања те болести, супруга оде код патријарха и рече: "Мислим да сам сада спремна за оно што сте ме пре годину дана питали. Ако је то жртва коју он и ја треба да поднесемо, нека буде." Тог истог дана њихова ћерка је оздравила. То су чињенице. Владика ми је говорио да је то просто било невероватно.
Љубав између њега и његове жене била је љубав из средње школе. Много су се волели, заједно су студирали у Москви. Они нису знали како да проведу један минут једно без другог. Све време које је провео као свештеник, видео је колико жртава треба да поднесе, не само он, него и његова супруга. Видели су, наравно, и кроз децу, да постоји нешто много, много више, нешто много, много јаче него везаност међу супружницима. Та везаност никада неће нестати. Права љубав никад не може да нестане. Несвакидашњи су разговори са владикама на такве теме, посебно са владикама који имају такво искуство...
...Упознао сам његову супругу, дивну жену. Владика је тако намерно распоредио да је његова бивша супруга седела поред мене. Она сада има око 37 година. Видео сам троје предивне деце, дивне родитеље. Заиста несвакидашње. То није једини случај у Грузијској цркви.
Владика ми је касније дуго о томе говорио. Рекао ми је: "Можда су ово вама несвакидашње ствари, али смо се ми као Црква нашли у једном потпуно непредвиђеном вакууму, после свега онога што нам се дешавало и свега онога што стоји испред нас. Ничим нисмо прекршили каноне, јер ако гледате канонски, заиста нема никаквих проблема - једино је питање колико свако од нас, као појединац, може да пружи, да осети, колико свако од нас треба да учини за ову земљу, за цркву, а тиме и за себе појединачно." Причао ми је даље о једном разговору са патријархом. Патријарх је иначе "мотор", мозак свега у Грузијској цркви. Разговарали су о томе како да припреме сав свој народ да присуствује на предстојећем поклоништву. Размишљао је и рекао: "Наш народ - а то је проблем свих православних народа - одвикао је од тога да се моли Богу. Док народ не почне да се моли Богу, све остало је илузорно. Лако је доћи у цркву пар пута недељно и у њој остати 2 сата. То није молитва, за многе то може да буде шоу. То је површина, а оно што се дешава у дубини, то се дешава у самоћи. То се дешава када је човек сам, у кругу своје породице, пред својом иконом. Како ћемо ми тог обичног човека умолити да почне да се моли Богу?"
Патријарх је предложио следећу ствар - да штампају једну књижицу (као наш мали молитвеник). Ставиће је на срце сваком православном Грузину (93% Грузије је православно). Требало би 7 пута на дан да се моле Богу. У ту књижицу су ставили по један мали псалам, по једну кратку молитву, за тих 7 периода у току дана. Сваки псалам и молитва, када се прочитају, трају по 2 минута. Није тачно да човек не може да одвоји 14 минута за молитву дневно, у 7 интервала, тако да то постане редовно. Чак, ако неће да се моли 7 пута, само нека помисли на то. Треба штампати толико тих књижица, да сваки православни Грузин има по једну. Штампали су је у несвакидашњем тиражу. Немојте мислити да је то пропаганда, као црвене књижице које су носили у Кини, а сада у Грузији носе молитвенике...
...Владика је хтео да види колико ја њему верујем. Проверавао је. Од људи које смо сретали у болницама, на улицама, у црквама, тражио је да му покажу молитвенике. Затим је узимао молитвеник и показивао ми како су странице истрошене. Значи, користе се. Стали смо једном поред неке пијаце, јер је владика хтео да купи нешто слично нашем слатку, што се ставља у чај, а мени се допало. Продавци су стали око владике, желећи да баш од њих купи слатко. Владика је код једног купио слатко, код другог суво воће. Пазарио је на седам места. Задржали смо се ту сат времена. Успут је поделио сто иконица и остао са присутнима у разговору. Од њих десет је тражио да му покажу молитвенике. Сви су извадили похабане молитвенике. Молитвеници су се штампали половином прошле године.
После тога смо отишли у Бодијани. То је седиште владичине епархије. Место је скоро на граници са Чеченијом. Владика каже да се некад, кад је време ведрије, са друге стране чују топови, руски топови. Ту највише избеглица долази. Бодијани је мало место, градић, али са великом светињом у Саборној цркви. При манастиру се налази гроб Свете Нине.
Дошли смо прво у владичину кућу, званичним речником у епископску резиденцију, која је тек недавно враћена цркви. То је стара црквена зграда из руског времена, коју су Совјети одузели. За њиховог времена зграда је била ловачки дом неког совјетског министра. Зграда, невероватно лепа споља, али уништена и оштећена изнутра. Владика ми рече: "Ви сте се сигурно чудили свих ових дана, зашто вас нисам довео у своју кућу? Ево сада сам вас довео у своју кућу." Видео сам многе епископе резиденције у животу, резиденције православних епископа, католичких и англиканских бискупа, али овако нешто нисам видео. Кућа на лепом положају, пејзаж диван, у даљини видите Кавказ и кавкаске врхове под снегом. Ушли смо у кућу која је веома хладна. Владика ми је показао своје две собе. У једном углу се налази полица за књиге, састављена од цигала и од блата, у другом углу се налази струњача, а у трећем налоњ са Светим писмом и иконама. То је све. Постоји једна соба са једним релативно пристојним намештајем, грађанска дневна соба у којој он прима госте када је ту. Ту живи још неколико монахиња које су свакодневно ту у кући. Његов стан у Патријаршији, где он одседа, исти је такав. У соби су две столице. Када сам га питао где спава, рекао је да спава на струњачи, а пошто често ноћу у свој стан прима избеглице, за струњачу нема места на поду па је држи у ормару...
...Видео сам да су хтели да ме проведу, да ми покажу ствари које чине окосницу њиховог свакодневног живота, да ми покажу на који се начин црква у савременим условима носи са наслеђем старих проблема, свега онога што је наслеђено из времена Царске Русије, из времена комунизма, и на који начин покушава да духовно препороди тај народ. Сличности и разлике између Грузије и Србије су нешто што ми је непрестано било на памети, а и на срцу. Много тога ме је, признајем, заболело. Сличности у тешкоћама савременог живљења су велике. У најгора времена овде, код нас, 1992., 1993. није било тако тешко као што је сада код њих. Они кажу да је код њих тешко, али је боље него што је било пре две године. Њихов председник Едвард Шеварнадзе обећао је боље време, али да издрже до 2003. године. Види се на улицама присуство луксузних, западних кола, као и оних руске производње. Има код њих и шверца и мафије, али не у тој мери као код нас. Има нешто чега, чини ми се, на жалост, код нас нема. Има великог оптимизма, жеље у свим слојевима народа, да се изађе из тог тунела. Они виде светло на крају тунела. Видели су да, почевши од свих структура друштва, морају нешто да мењају.
Црква код њих има невероватан утицај. Требало је само да видите како изгледа разговор патријарха са тим академцима, са каквим поштовањем они с њим разговарају. То није намештено поштовање за ту прилику, за тај пријем. Рецимо, ситуација када смо, на моје инсистирање, обилазили болнице, пошто се ја са тим свакодневно срећем у мом раду у Чикагу, да видим њихова сиротишта, домове за старе. Сви људи са великим поштовањем прилазе епископу. Епископ разговара са њима "на равној нози". Владика Николај ми је рекао: "Вас можда чуди овај велики број младих људи око мене, младића и девојака. Сви они монаси и монахиње по манастирима које сте видели, а и тамо где нисте били, сви су они мање-више моја духовна чеда. Верујте, није ми лако. Мотив свега онога што ја чиним је: НЕ СМЕШ ИХ НИКАДА ИЗНЕВЕРИТИ!"...
...Када је мој боравак био при крају, када је требало да се вратим назад, владика је рекао да оставим више времена за опраштање, јер многи које сам упознао хоће да дођу овде, да се опросте са мном, а неколико група се спрема да ме прати на аеродром - монаси, монахиње, епископи, студенти, које сам упознао тамо. Било је дирљиво, било је несвакидашње.
На почетку мог боравка молио сам их да ме не приме као човека који долази из Америке, него човека који долази из Србије, као човека Србина, који се случајно налази у Америци. Владика ми је рекао да није био у Америци, али је путовао доста по западу. Рекао ми је да не треба да се извињавам, да не мислим да они чине неку велику ствар овде. "Кад човек успе да остане православан тамо у оној џунгли, јер је тамо код вас права џунгла, за нас не треба да бринете, ми ћемо овде лако. Биће овде струје, биће воде. Нас одржавају ове светиње овде, а ви тамо тога немате. Ви морате да сте Светиња".
Када вам тако нешто каже човек који је владика, то постане не само путоказ, већ једна опoмена која вам стално звучи негде у уху, и што је још важније - У СРЦУ. Желео сам све то да поделим са вама, сматрајући да искуства Грузијске цркве могу да помогну да помогну можда и нашој, Српској цркви. Намера нам је да ми, са оне стране океана, организујемо поклоничко путовање у Грузију, да једна група из Србије оде у Грузију не да би пешачила, него да види што се све у тој земљи дешава.
Као што патријарх има сваког четвртка састанке са људима разних професија, тако владика Николај сваког уторка у Тбилисију у једном једином постојећем биоскопу, даје пројекције филмова савремених светских режисера: Фелинија, Куросаве, Тарковског. После тога су увек дискусије, увек буде између 300-500 студената на тим пројекцијама. На дискусијама им владика говори како ми као хришћани посматрамо тај филм, какве закључке као хришћани треба да извучемо из тог филма. Тада сам схватио и видео откуда то мноштво младог света око њега. Видео сам како су на изглед врло спонтани и слободни једни према другима, како се он по начину живота не разликује од њих.
Много чему сам се научио, многим вредностима обогатио, видео велике светиње и што је најважније, доживео једну несвакидашњу искрену хришћанску љубав на сваком кораку у тој великој светој земљи.
КРАЈ
