Три стабла

У шуми на брду била једном три стабла. Разглабала о својим сновима и надама.
Прво стабло рече:
– Једнога ћу дана, надам се, постати ковчег за благо. Бићу украшено замршеном резбаријом и сви ће се дивити мојој лепоти.
Друго ће стабло на то:
– А ја ћу бити велики брод. Носићу краљеве и њихову свиту и пловити у све крајеве света. Снага мога трупа свима ће уливати сигурност.
Треће стабло дода:
– Ја желим нарасти и бити највише и најравније стабло у шуми. Сви ће ме видети како стојим на врху брда и говориће да својим гранама дотичем небеса.

Прошло је неколико година, а стабла су и даље сањарила о својој светлој будућности. У шуми се појави група дрвосеча. Један од њих угледа прво стабло и рече:
– Ово је стабло снажно. Продаћу га столару.
И поче да сече стабло. Стабло беше срећно. Било је сигурно у то да ће столар направити ковчег за благо.
Други дрвосеча покаже на друго стабло и рече:
– И ово је стабло снажно. Понудићу га бродоградитељу.
И друго стабло било је срећно. Знало је да је на путу да постане велики брод.
Трећи дрвосеча застане код трећег стабла. Оно се престрави, јер ако га посеку расплинуће се сви његови снови. Дрвосеча га разгледа са свих страна и, не рекавши ништа, замахне секиром и посече га.

Прво стабло доспе код столара. Овај од њега направи јасле, смести у шталу и напуни сеном.
Друго стабло у рукама бродоградитеља постаде рибарским чамцем.
Треће би сасечено у два дугачка трупца и остављено у мрачном складишту.

Прошле су многе године. Стабла заборавише своје некадашње снове.

Једнога дана, у шталу се склонише човек и жена. Жена онде роди детенце и смести га у јасле, јер није имала колевке. Стабло затрепери, осетивши важност тренутка, најважнијег тренутка у историји човечанства. Јасле су примиле највеће благо на свету.

Прошло је тридесет година. Једнога дана, група људи укрца се на рибарски чамац и заплови језером. Дигне се олуја и људи у чамцу се престравише. Сви осим једнога. Он ветру заповеди:
– Мир!
И олуја стаде.
Тада стабло увиде да у своме кориту носи Краља над краљевима.

Прошле су још три године. Отворише се врата спремишта и неко извади трупце који су толико година лежали у мраку. Један човек понесе их кроз улице града, а сви му се окупљени ругаху и удараху га. Када доспеше до врха огољелог брежуљка, човека прибише на трупце сложене у крст и узвисише га да онде умре. У освит недељног јутра, стабло увиде да се толико приближило небесима да га је сам Бог био обгрлио.

Порука ове приче:
Када ствари не иду на вашу руку, знајте да Господ увек има неки наум с вама. Уздате ли се у Њега, Он ће вам дати велике дарове. Свако од ова три стабала добило је оно о чему је сањало, само не на онај начин на који је то било замислило.
Ми људи не знамо какви су Господњи планови с нама. Знамо једино да Божји путеви нису и људски путеви, али су увек најбољи.

Преузето са Богородичиног венца