Благослов

Сама реч "БЛАГОСЛОВ" је реч словенског порекла и дословно значи "добра, блага реч", док глаголски облик "благословити" значи "добро, благо говорити". У својој суштини, и по своме унутрашњем смислу, благослов је добра молитвена жеља да благодат Божија дође на оно лице или на оно што се благосиља.

Због тога, када се неко обраћа свештеном лицу (епископу или свештенику) за благослов, овај најчешће одговара: "Бог те благословио", што показује веру да је извор свакога добра и благослова у Богу и од Бога, а да је он само посредник или преносилац тих божанских добара која се називају "благодат Божја".

Реч "благослов", "благословити" је библијског порекла и поменута је много пута у Светоме писму и Старог и Новог завета. Тако на првим страницама Библије налазимо "И благослови Бог седми дан..."(Пост. 2,3), или: "и благослови Бог Адама и Еву и рече..."(Пост. 11,28) итд.
У Новом завету на више места налазимо да Господ Исус Христос благосиља своје ученике-апостоле или народ који га следи. Такође, на Тајној вечери уочи свога страдања, Господа благосиља хлеб и вино и даје их својим ученицима као тело и крву своју Новога завета за отпуштење грехова и за живот вечни.

Благосиља увек онај који је старији, а благослов прима млађи. Такође, хришћански обичај да родитељи благосиљају своју децу, темељи се на речима у старозаветној књизи „Премудрости Соломонове" да "благослов родитеља утврђује домове деце своје". У сусрету праоца Аврама са тајанственим Мелхиседеком, царем Салимским, Мелхиседек благослови Аврама, а Свети апостол Павле, помињући то, каже да "веће благослови мање", јер је Мелхиседек био праслика самога Господа Исуса Христа.

У ужем смислу речи, благослов даје само правилно и канонски рукоположен епископ или свештеник, који има право да сложи прсте десне руке у знак Имена Исуса Христа ("имјанословно") и да онога који тражи благослов осени крсним знаком, уз изговарање речи (или без њих): "Бог те благословио", при чему овај целива његову десну руку. У ширем смислу речи, благослов се може, али и не мора, тражити од сваког свештеног или духовног лица као знак поштовања (нпр. и од обичног монаха, ђакона или игуманије), при чему се онда само пољуби десница дотичног лица.

Не постоје строги прописи о начину тражења благослова. То све зависи од ситуације. Ако на пример, епископ или свештеник стоји (или седи), а верник му прилази за благослов, онда ће, када приђе сасвим близу, учинити мали поклон пред њим, сложити шаке обе руке тако да десна буде преко леве, и рећи: "Преосвећени Владико или Оче, благословите"! Свештено лице тада, сложивши прсте десне руке "имјанословно", осењује га крсним знаком уз речи благослова, и спушта своју десну руку на сложене дланове молиоца, коју овај целива. Треба знати да се, прилазећи за благослов било којем свештеном лицу, не крсти пред њим. Ако је на скупу више свештених лица истога чина, онда се благослов може тражити од свакога појединачно. У случају да је епископ заједно присутан са свештеницима, онда се благослов узима само од епископа као најстаријег по чину.

Сасвим је другачије ако верници стоје, а свештено лице је у покрету (на пример при дочеку епископа), тада верници стоје са стране и настоје да само приђу близу епископа и да целивају његову руку. И то је благослов, јер епископ пролазећи благосиља присутни народ молећи се за њега.

У случају да се сретне неко свештено лице које је у покрету на улици, или у неком послу у црквеној порти, на путу, на већој удаљености и слично, било да је у мантији или без мантије, није обавезно да се затражи благослов, довољно је да се само поздрави речима „Помаже Бог, оче!". Свакако да то зависи од околности у којима се и верник и свештеник налазе.

Постоји погрешно мишљење код неких верника да благослов треба узимати само од достојних свештених лица, који се одликују примером личног живота или угледом у народу, при чему се присваја "право" да просуђују и оцењују ко је достојан, а ко није. То је веома сујетна мисао која човека наводи да посматра само туђе грехе или недостатке, а да не обраћа пажњу на своје, што је веома некорисно за духовни живот. Свако свештено лице, без обзира на своје недостатке или мане, достојно је да од њега затражимо благослов, јер свештеник кад благосиља не даје ништа своје, људско, него Божије, а оно што је Божије увек је достојно да се прими. Свештеник је ту само посредник преко кога се благослов Божји (благодат) излива на молиоца. Отуда су и све свештене радње које свештеник врши исправне и пуноважне и вернима на спасење, без обзира на његову личну достојност. Он, пак, за своје грехе одговара као личност пред Богом, као и сви ми остали.

Благослов Божји се призива не само на лица, вернике, него се благосиљају и многе ствари и предмети које верници користе и употребљавају у своме животу почевши од куће или стана у којој станују, семена за сетву, првих плодова (нпр. благосиљање грожђа на Св. Литургији на Преображење...), до благосиљања хране и пића на трпези. Довољно је само отворити књигу "Велики Требник" па видети шта се све благосиља. Сваки од тих чинова почиње кратким возгласом: "Благословен Бог наш...", при чему не значи да ми овде благосиљамо Бога (јер оно што је мање не може благословити оно што је веће), него само исповедамо и верујемо да је Бог извор сваког добра и благослова, кога ми даљим молитвама призивамо на ствар или предмет који освећујемо, да би нам при употреби били на спасење и духовну корист.

Оно лице које је лишено епископског, свештеничког или монашког чина или звања од стране Цркве, или се налази у расколу са Црквом, више се не може сматрати свештеним лицем нити се од њега може тражити благослов, без обзира како се то лице представља или носи мантију. Такође, све свете тајне и чинодејства која врше таквих лица нису пуноважна и немају никаквог благослова. Према томе, од таквих лица не треба тражити благослов нити захтевати да обаве неку свету тајну или чинодејство (опело, освећење водице итд...).