Светосавска беседа проф. Небојше Радића

Ваше Преосвештенство, Поштоване Екселенције, пречасни оци, даме и господо, драга браћо и сестре, драга децо!

Пошто сам и сам истраживач и учитељ, велика ми је част и задовољство да данас пред вама говорим о нашем Светитељу Сави.

Кроз векове се о Светом Сави пишу студије, књиге, песме, рaсправе и службе. Свети Сава је велики за српски народ и српску православну цркву но Свети је Сава велики и за свакога од нас овде понаособ. Тешко је о Светом Сави рећи шта неречено но његов смисао за нас и јесте могућност успостављања личног односа са узвишеним и вечним. Његов је духовни подвиг изузетан а његово завештање трајно и смисаоно.

Овоземаљско деловање Светог Саве обухвата обнову Хиландара, оснивање Српске Православне цркве, утемељење српске просвете и културе па самим тим и нашег идентитета и државности. Отац је, Свети Сава, можемо то слободно рећи нашег језика, вере и свести.

А шта је народ без језика, вере и свести? Или још боље, ко је и да ли је такав народ, без језика, вере и свести?

Светог Саву славе наши ђаци у школама по српским земљама и у дијаспори широм света. Светог Саву данас, то знам, славе и наши студенти на Универзитету у Кембриџу баш као и ми овде окупљени у светоме Дому Владике Николаја.

Но, ја сам хтео да искориситм ову прилику да проговорим о смислу Савине поруке у контексту нашег, специфичног времена и места.

У контексту ХХ-ог века који је тек протутњао указавши нам се као крволочни сатрап одговоран за погибије и страдања у балканским, светским и југословенским ратовима. Поред погибија, болести и расејање је наше било страшно. Остало нас је нешто више но за под шљиву, како рекоше Тарабићи, а и то што оста пола расуто по свету.

Но оста нам још довољно Тесли и Пупина да осветлимо читаву планету, Дучића, Лазаревића, Радичевића и Илића да опевамо пар туробних векова, Предића, Шумановића и Павловића да осликамо и оплеменимо овај свет.

Шта је дакле смисао Савин за нас отргнуте од турског и немачких царстава, нас израслих из културе усменог предања, нас жртве пансловенства и комунизма, понете сада набујалом реком неолибералног глобализма. Идеологијама које за заједнички именитељ имају брисање народне и вајање свести у поданичку. Који је смисао за нас, овакве и овде окупљене данас? Који је смисао Савиног живота и дела за нас у дијаспори?

Песник наш чувени, рођен и век провео у дијаспори, грађанин Лондона, Милош Црњански, овако је певао:

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
Душу нам увија, све тешње,
Бескрајним миром плавих мора,
Из којих црвенe зрна корала,
Као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

Какав је тај свет био 1920 године када је ова песма настала у жудњи да га краси?

Овако вели сам песник:

"Дошле су нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити!"

Црњански је рођен у Чонграду, у Мађарској а детињство је провео у Темишвару. Студирао је на Ријеци и у Београду, ратовао је у угарској униформи на источном и западном фронту те провео добар део свог века по велепосланствима Краљевине Југославије широм Европе.

Песник Итаке и Суматре, Ламента над Београдом, писац Сеоба и Романа о Лондону, наш суграђанин лондонски. Рођен и живот провео у дијаспори.

Но ајде да се и ми послужимо, алаткама песника, Црњанског, метафорама и тим Месецом, и запетим луком да помилујемо "далека брда и ледене горе".

И ево дакле, тог лука извијеног који нас, овде и данас спаја са Савом. Сачињен је од наших речи, стихова, вере и дела.

Растков одлазак у манастир и његово одрицање од овоземаљских, материјалних добара је чин редак, достојан Краљевића духа. И више од тога, његово је одрицање уткано у чин Лазаров да у Крушевцу заложи се царству небеском. Косовски мит, наша поезија, наша историја, памћење и идентитет су нераскидиво везани за одрицање као чин вере и љубави.

У старозаветној причи, Аврам полази на Гору Морију да жртвује сина јединца, Исака. Његова је вера постојана и снажна, његова спремност на одрицање бесконачна. У тој једној тачки бескраја и вере он налази Бога који му зауставља руку и подарује, по други пут, сина, и јамчи веру и слободу.

Само се баскрајним одрицањем долази до бескраја небеског и ту су нам пртину кроз сметове утрли и светац намерник Растко и мученик Лазар.

Свети Сава је отац наше православне цркве, срспког одрицања и вере.

Да ли је могуће замислити Саву без одрицања Растковог? Има ли Србије и Срба без страховите жртве и одрицања Лазара и косовских јунака?

Нема.

А плод подвига косовског је наше усмено предање и књижевност која се вековима под Турцима преносила усмено, са колена на колено. Марко Краљевић и девет Југовића, Милош Обилић и Косанчић Иван, Косовска девојка и Мајка Југовића...

Без подвига младога Растка Немањића и његовог одрицања од материјалног света, без Савине благости и мудрости, без Кнежеве заклетве и жртве, не би Карађорђе имао ни кога ни шта да ослобађа. Српство би било расточено, растргнуто коњима на сва четири стране света и утерано у оборе околних религија и царстава.

Но да се вратимо, нашем лондонском суграђанину родом из Чонграда и том разапетом луку који ето споји старозаветног Аврама, Растка, Саву, Кнеза Лазара и нас, скромне вернике и људе. Лук који нас споји да одслика небеском путањом смисао нашег постојања свуда и на сваком месту, па и овом данас.

Можемо ми отићи са Балкана, са српских земаља и подизати децу по острвима диљем светских океана, али нас порука српског Православља, традиције, језика и културе никада неће, нити може напустити. То је наша отаџбина, наша "далека брда и ледене горе," наш запети небески лук и наш духовни отац, Свети Сава.

И на концу ове беседе, хтео бих да у помоћ дозовем још једног песника, Јову Јовановића Змаја, пријатеља и учитеља свих наших ђака који нас већ дуже од једног века васпитава, весели и који о Светом Сави овако пева:

Круну није хтео, није хтео славу,
Али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
Он се хтео спустит, а тиме се диже,
Дух нас његов купи сред Божијег храма,
Дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели
И његов су пеп'о на ветар изнели,
И где год је трунка пепела му пала,
Ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:
" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

Хвала Вам и нека је свима срећан и блогословен овај данашњи празник!

Живели!

Hебојша Радић
Универзитет у Кембриџу
Велика Британија