Некролог - Радојица Митровић 1952-2020
Несрећни вирус корона који се појавио у целом свету ове године однео је многе животе од којих је један наш изузетно врли Хришћанин и парохијанин Радојица Митровић.
Чуо сам да се разболео, али пошто сам и ја у изолацији, због вируса, остало је само да разговарамо телефоном. У току болести затражио је причешће и о. Драган му је испунио ту жељу.
Априла 9. разговарао сам са њим предвече и са промуклим гласом и уз кашаљ рекао ми је да му се чини да му је мало боље. Такође је поменуо да је два пута телефонирао хитној помоћи да нису дошли. То ме је зачудило. Знам да су сви у овој несрећи презаузети па можда нису успели ни да дођу. Пожелео сам му брзо оздрављене и сутрадан 10. априла јавио сам му се три пута телефоном и на крају пред подне и четврти пут али одговора није било.
Замолио сам г. Златка Мајсторовића да оде до његове куће у Вудгрин и да позвони и види шта ли је са њим. Златко је одмах отишао и кад се Радојица није јављао ни на телефон ни на кућно звонце замолих га да позове полицију што је он одмах учинио. Кад је полиција дошла нашли су га да лежи на поду и у врло тешком стању. Полиција је одмах позвала амбуланту која је брзо стигла ставила му кисеоник на уста и превезли га у болницу (North Middlesex Hospital).
Одмах сам известио његову сестру од ујака Мару која живи у јужном Лондону као и наше свештенике Горана и Драгана и Радојичине најближе пријатеље. Сестра је, са много тешкоћа, једва успоставила контакт са болницом и казали су њој да је Радојица пребачен на оделење интезивне неге али да нема посета и да ће је они обавештавати о његовом стању једном дневно.
Свима нама његова болест је тешко пала и почели смо да се све интезивније молимо за његово здравље. После три дана Мара ми је јавила да су јој јавили да му бубрези отказују и да су га ставили на дијализу. То нас је све много забринуло. Чекали смо даље вести и надали се бољем али на сам дан Васкрса јавила ми се Мара неколико минута после 7 сати ујутру и рекла ми да је Радојица преминуо у 7 сати јер му је и срце почело да отказује у 4 сата ујутру.
Та вест ме је толико изненадила и шокирала да сам изговорио гласно: “Умре нам праведник баш на Васкрс кад је његовој души небо отворено”, и уз то још додадох: Xристос Васкрсе Радојице. Васкрсе и за мене и тебе и цео свет и својим Васкрсењем победи смрт, грех и ђавола”. Обавестио сам заједницу при цркви.
Сaда бих желео да кажем нешто више о Радојици и његовом животу колико ми је било познато:
Радојица је рођен фебруара месеца 1952. у селу Рошце у Црној Гори недалеко од Острога.
Пустићу сада њега да прича онако како је причао монаху Арсенију Јовановићу из Острога а чији је интервју објавио Глас Светигоре пре неколико година.
“Дошао сам у Лондон из села у коме је било само 30 до 40 кућа а мајка ме довела код ујака када сам имао само 12 година. Према оном како се ишло у школу овде ја сам морао почети са онима који су имали само 11 година. Тако сам изгубио једну целу годину али сам на крају године добро говорио енглески језик. Касније сам завршио и средњу школу а потом сам уписао и факултет у граду Бату где сам студирао аналитичку хемију и дипломирао 1976 године.
На факултету сам се заинтересовао за Хришћанство и хришћанско учење. Било је ту много религиозних учења и секти па сам и ја почео све више да се интересујем за религију. Доста сам читао чланке из Мисионара од др. Лазара Милина што ми је много помогло.” Овде завршавам оно што је он рекао у том интервју.
Када је Радојица завршио факултет добио је и посао из његове струке у једном мањем месту ван Лондона док је још увек становао у кући код ујака Миливоја Станковића.
Ја сам Радојицу упознао у нашој Цркви Св. Саве у Лондону непосредно после мога доласка из Аустралије за пароха у Лондон 1977. године. У почетку није био тако присан самном док се нисмо боље упознали. Чинило ми се да је пратио сваки мој покрет и став и проповед. Ускоро је постао редован члан парохије и скоро стално долазио на света Богослужења.
И ја сам почео редовно да пратим његов рад и живот о коме смо често причали и дошао сам до закључка да му живот није био лак. У својој струци био је врло добар тако да га је често фирма слала и у Јужну Арабију да поправља разне инструменте.
После неколико година фирма је престала са радом и Радојица је радио разне послове како из струке тако и ван ње али ни ту није имао много успеха. Оженио се али је брак кратко трајао тако да ни утоме није имао среће.
И поред свих животних тешкоћа био је и остао пример правога Хришћанина и човека и никакве тешкоће нису могле поколебати његову чврсту веру у Бога. Напротив, он је сваки дан бивао све јачи и Богу оданији. Због тих својих страдања најчешће ме подсећао на нашег песника Јована Јовановића Змаја који је био и лекар и песник али је имао несрећу да му од болести умру и жена и петоро деце али он веру у Бога никада није губио па је писао највише песме посвећене Богу и деци.
Тако је и Радојица несебично и редовно служио Цркви Св. Саве у Лондону. Епископ Доситеј га је зато рукоположио прво за чтеца а потом и за ипођакона. У време Епископа Лаврентија био је председник српске омладине за целу Западноевропску епархију.
За нашу Цркву Светога Саве у Лондону дао је целога себе. Био је годинама учитељ у Недељној школи и практично преносио на ученике, поред српског језика, и знање из веронауке учећи их како да се моле, да се каде са кадионицом и јачају своје знање у вери и моралу.
Био је омиљен код свих који су га познавали. Са члановима Духовне заједнице био је сваког четвртка на Разговорима о вери и заједно са другима повезивао и слао “Парохијско писмо” на адресе свих парохијана.
Није ми познато да ли је икада изоставио у Цркви иједно Богослужење.
За дечји празник Врбицу и Цвети Радојица је доносио врбу за освећење и делење; о празнику Духова Радојица је доносио траву у Цркву од које су верни правили венчиће за време читања духовских молитава; за Бадњи дан, где би се спремило и по две хиљаде бадњака са сламом, заслужан је био опет Радојица. Где и како је успео да насече толико бадњака и да купи сламу само је он знао.
Своју крсну славу Св. великомученика Георгија припремао је тако рећи сам и дочекивао бројне госте из Лондона, Бедфорда и других места и са радошћу их служио.
Иако су Св. литургије почињале у 10 сати ујутру Радојица је најчешће долазио и пре 9 сати да у олтару припреми све потребно за Свету литургију и упали кандила.
На входу је увек био на челу чтеца са великим крстом. Најлепше је од свих секао нафору и припремао после Литургије нафору, воду и вино да би се причесници после причешћа освежили. Он сам се редовно причешћивао телом и крвљу Христовом молитвено се припремајући за то.
Ако би се некада повела нека дискусија било о чему а нарочито о вери и ако се он можда не би увек сложио са оним што други кажу то није никада примао са љутњом већ би са једним дивним осмехом какав је увек имао рекао само: “Кирије елејисон” што на грком значи Господе помилуј. Његов осмех је понекад био и шеретски.
Радојица је био малог раста али и велике вере као Св. апостол Павле. Са том и таквом вером био је поклоник гроба Господњег у Јерусалиму, манастира Св. Катарине на Синају, манстира Хиландара и других светиња Свете Горе, манастира Острога и бројних светиња Српске православне и других православних цркава.
Нека његово тело мирно почива на црквеном српском гробљу у Бруквуду, близу његовог ујака Миливоја а његова племенита душа нека благује у Царству Васкрслог Христа и нека пева са Божјим анђелима. Ми који смо га познавали сигуран сам да га никад не можемо заборавити.
И на крају, Драги Радојице, хвала ти за све што си учинио за своју Свету цркву.
Ове године 2020. на Васкрс прешао си преко духовног моста који спаја земљу и небо а који си целога живота градио молитвама и делима и зато те сви ми твоји свештеници, твоји пријатељи и цела Српска православна црква поздрављамо поздравом радости: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
прота Милун Костић
фотографија: Алекс Симић
извор: www.britic.co.uk
