Бог је Љубав.

Христово учење сажето у две највеће заповести које нам је оставио:

„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби Ближњега свога као самога себе."

А апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи".

Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу".

Данас је на веронауци било посебно лепо. Милан се враћао кући срца пуног радости. Када је отворио врата, застао је. Кућа у нереду, са радијa трешти лоша музика. Мајка једном руком држи цигарету, а другом меша ручак. Било му је тешко. Дошло му је да викне. Хтео је са мамом да прича о Богу, о греху...

Господе помилуј! Да, тако је рекао отац Душан. Пре него што нешто кажеш, помоли се, да не погрешиш. И још је причао да је свети Серафим Саровски, младићу, који је дошао да се жали на своју мајку зато што је много пила, рекао: „О мајци ни реч!"

Како ћете се понашати ако видите да неко на улици напада незаштићеног човека? Да ли ћете пожурити да прођете како не бисте и сами добили батине? Да ли ћете позвати полицију и равнодушно гледати шта ће се даље десити? Или ћете учествовати у невољи ближњег?

Будимо искрени: у нашем друштву су раширени кукавичлук, неспособност да заштитимо ближњег и да се одазовемо на туђи бол. Најстрашније је кад своју равнодушност и слабост карактера прогласимо за врлину смирења.

На Видовдан, 28. јуна 1916. године, Свети Владика Николај обратио се окупљенима у катедрали Св. Павла у Лондону, а на позив надбискупа Кентерберијског.

Господо и пријатељи,

Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.

Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања (”у своје перо” био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао ). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријахалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.